Recenzija knjige Trans pitanje – Argument za pravdu, britanske spisateljice Šon Fej

Autorstvo: Sonja Sajzor

Trans pitanje – Argument za pravdu (The Transgender Issue – An Argument for Justice) je knjiga britanske spisateljice i novinarke Šon Fej (Shon Faye) koja je objavljena u septembru 2021. godine. Autorka je trans žena, levičarka i antifašistkinja, koja koristi ustaljeni izraz ‘trans pitanje’, kako bi privukla pažnju javnosti i kako bi debati o (ne)prihvatanju trans osoba u javnom životu i u demokratskom društvu, pristupila iz ugla marksističke feministkinje, koja je zainteresovana da ukaže na to da problemi sa kojima se trans osobe suočavaju nisu jedinstveni samo za trans populaciju, nego su simptom većih problema sa kojima se svi suočavamo unutar patrijarhalnog i kapitalistički uređenog društva.

Fej nam predstavlja koncept “trans oslobođenja” i poziva nas da ga zamenimo liberalnim konceptom “trans prava”. Autorka prepoznaje da su svi problem trans populacije ukorenjeni u kapitalizmu i patrijarhatu (siromaštvo, beskućništvo, nepristupačnost zdravstvene nege, nedostatak prava na telesnu autonomiju, suočavanje sa fizičkim i seksualnim nasiljem, itd) i s toga je zainteresovana za iskorenjivanje kapitalizma i patrijarhata, jer je svesna da će ukidanje ovih sistema automatski dovesti do “oslobođenja trans osoba”. Ona pravi kontrast sa liberalnim konceptom uspostavljanja “trans prava” unutar korumpiranog sistema, koji je patrijarhalno i kapitalistički uređen.

“U medijima, fokus na ‘trans prava’ u poslednjih par godina se svodi na uspostavljanje zakonskih prava (kao što je, na primer, pojednostavljenje procesa dobijanja dokumenata sa ispravnim rodom ili rodno-neutralnog pasoša) i na društvene konstrukte, kao što je praksa poštovanja ispravnih zamenica. Naglasak na ovim pitanjima potiče delimično iz medijske agende koju diktiraju cisrodne osobe, koje to vrlo često rade – kao što smo posvedočili više puta – u svrhu stvaranja kontroverze i fabrikovanja kulturalnog rata. Rezultat toga, kao i kod mnogih pokreta koji su formirani oko aspekata ličnog identiteta, je da pitanje klasne nejednakosti i opširnija kritika kapitalizma, bivaju gurnuti na marginu unutar samog trans pokreta. Količina vremena i energije koju trans osobe moraju da ulažu u borbu za svoja ljudska prava i demokratske vrednosti, igra veliku ulogu u ovome. U bilo kojoj manjinskoj grupi, oni koji imaju najviše vremena, resursa i političkog pristupa vođstvu u borbi za prepoznavanje i bolji tretman, su najčešće ljudi iz srednje klase, koji ne razumeju hitnost rešavanja problema kao što su siromaštvo i beskućništvo, koji ometaju najugroženije u pokušaju da učestvuju u aktivističkim pokretima. Ovaj disbalans u reprezentaciji rezultira time da problemi srednje klase često postaju prioritet, naglašavajući potrebu za izražavanjem lične slobode pojedinca/ke, umesto borbe za iskorenjivanje ekonomske nejednakosti sa kojim se cela manjinska grupa susreće.

Trans politike se ne razlikuju od ostalih, po ovom pitanju. Siromaštvo i beskućništvo retko bivaju  predstavljeni kao “trans problemi” u medijima, pa čak ni od strane LGBTIQ grupa kojima je posao da lobiraju za naša prava.’’
(Strane 48. i 49)

Na stranici 51. autorka nastavlja:

“(Pozitivna) promena se može doneti isključivo ukoliko klasnu nejednakost stavimo u fokus svoje političke agende.”

Knjiga je podeljena na sedam poglavlja (ne računajući uvod i zaključak) koja analiziraju nejednakost trans osoba u društvu i probleme sa kojima se suočavamo u različitim sferama javnog života:

• 1. “Trans život odmah” (“Trans life now”) – poglavlje posvećeno razumevanju samog pojma transrodnosti i trenutnih problema (u 2021. godini kada je knjiga napisana) koji nas ugrožavaju;
• 2. “Ispravna i pogrešna tela” (“Right and wrong bodies”) – analiza politika koje se bore za ukidanje prava na telesnu autonomiju;
• 3. “Klasna borba” (“Class struggle”) – stavljanje ekonomske nejednakosti u fokus trans aktivizma;
• 4. “Seks se prodaje” (“Sex sells”) – analiza objektifikacije, fetišizacije i seksualnog nasilja nad trans osobama u društvu i disproporcionalno češće primoranosti na seks rad u svrhu preživljavanja unutar kapitalistički uređenog društva u kojem su trans osobe diskriminisane kada apliciraju za druge poslove;
• 5. “Država” (“The state”) – uloga države, zakona i zakonskih uredbi u borbi za trans oslobođenje;
• 6. “Bliski rođaci: T u LGBT” (“Kissing cousins: T in LGBT”) – ukazivanje na zajedničke korene koje ugnjetavanje trans osoba deli sa ugnjetavanjem gejeva, lezbejki i biseksualnih osoba, kao i analiza anti-rodnih pokreta unutar LGB populacije;
• 7. “Ružna sestra: Trans osobe u feminizmu” (“The ugly sister: Trans people in feminism”) – analiza anti-rodnih pokreta, koji koriste feminističko organizovanje kao trojanskog konja za širenje genocidnih ideja prema trans osobama.

U prvom poglavlju, autorka analizira način na koji patrijarhat trans osobe (i kvir osobe generalno) čini ranjivijim na nasilje:

“Negativne poruke koje transrodne osobe svakodnevno primaju od strane društva o svojim telima, o tome koliko su (ne)poželjne kao partneri/ke, i o svojoj vrednosti kao ljudsko biće, nas mogu učiniti ranjivijim na emotivno, seksualno i fizičko nasilje od strane partnera/ki.”

“Nasilnik može oduzeti trans osobi hormonsku terapiju ili sprečiti process tranzicije u potpunosti, može odbiti da koristi ispravne zamenice, može sprečiti žrtvu da ispriča drugim ljudima da je trans, ili ubediti svog partnera/ku da im niko neće verovati da su doživeli/e nasilje unutar emotivnog odnosa, zato što je žrtva trans. Dok visok procenat nezaposlenosti i odbacivanja od strane porodice takođe umanjuju mogućnosti žrtve da od nasilnika pobegne.”

“… ne mogu naglasiti dovoljno da se politički zahtevi trans populacije poklapaju sa zahtevima osoba sa invaliditetom, migranata, osoba koje se bore sa mentalnim bolestima, LGB osoba i zahtevima etničkih manjina (i bespotrebno je reći, trans osobe se takođe mogu naći unutar svake od ovih grupa). Preklapanje zahteva i potreba različitih marginalizovanih grupa mora biti naglašeno, zato što iluzija da su problemi trans osoba nekakva niša ili pak, previše kompleksni, je alat koji se svesno koristi za ugnjetavanje. Naglašavanje statusa grupe kao ‘manjinske’ te ljude drži fokusiranim na objašnjavanje načina na koji se ta grupa razlikuje od većinske populacije, neprestano je predstavljajući u javnom diskursu kao aberaciju i nešto manje bitno. U konkretnom slučaju trans osoba, ova strategija oduzimanja društvene moći počiva na vrlo prostom fokusu na naša tela i oduzimanju prava na telesnu autonomiju, od strane društva. Ukoliko želimo da oslobodimo trans osobe od društvenog ugnjetavanja, moramo otpočeti sa najosnovnijim ljudskim pravom, a to je pravo da sami donosimo odluke o sopstvenom telu.”
(Strane 62. i 63)

 U trećem poglavlju o klasnoj borbi, autorka tvrdi:

“Iskustvo trans osoba je uvek oblikovano klasnim statusom. Iako trans osobe postoje unutar srednje klase, većina trans populacije je iz radničke klase, kao i ostatak generalne populacije. Trans radnici/e su uglavnom zaposleni/e da rade manje plaćene i fizički iscrpnije poslove, tokom kojih se suočavaju sa visokim rizikom od diskriminacije i maltretiranja na poslu. Kao rezultat toga, politički problemi transrodnih osoba neosporivo su deo veće borbe za klasnu jednakost.

Međutim, uprkos ovome, politički problemi trans osoba često bivaju pogrešno predstavljani kao razmaženi, buržoaski i anti-radnički.”
(Strana 119)

U četvrtom poglavlju, autorka se osvrće na pitanje koje često čujemo u javnom diskursu, koje se fokusira na objektifikovanje transrodnih tela i vrednovanje trans života seksualnom privlačnošću: “Da li je transfobično ne želeti seks sa trans osobom?”

Ona se trudi da čitaoce podstakne da prevaziđu ideju o seksualnoj (ne)privlačnosti kao validnom merilu transfobije, ukazujući da nema ničega ironičnog u tome što se muškarci, koje seksualno privlače trans žene, najčešće zalažu za oduzimanje njihovih prava. Ona uzima primer desničarskog teoretičara zavere Aleksa Džounsa (Alex Jones), koji je poznat po promociji homofobične i transfobične mržnje, ali koji je ‘uhvaćen’ kako gleda porno filmove sa trans ženama:

“Mi moramo da razumemo da je sugestija njegovih kritičara, da je njegovo ponašanje ‘licemerno’, pogrešna. Mržnja prema manjinskim grupama ne isključuje nužno seksualnu privlačnost prema toj manjinskoj grupi.

Optužba demonstrira potpuno nerazumevanje problema sa kojim se suočavamo. U društvu, koje je patrijarhalno i kapitalistički uređeno, mizoginija, koju muškarci izražavaju prema ženama, nije u sukobu sa njihovom potrebom za eksploatacijom ženskog rada i njihove seksualnosti. Ovo se ne menja zato što je žena trans. Naprotiv, zbog političke nevidiljivosti trans žena, ovaj process je, u našem slučaju, često još intenzivniji nego kod cis žena. Prosto rečeno, muškaraci koji plaćaju trans žene za seksualne usluge su, najčešće, ti koji se najglasnije zalažu da stvore teže uslove za život trans žena, koje se bave seks radom i seks radnica generalno. Oni su ti koji najviše imaju tendenciju da propovedaju mržnju i podstiču na nasilje nad njima, jer i sami vrlo često nad takvim ženama vrše fizičko nasilje.”

Fej definiše razliku između feminizma koji se zalaže za radnička prava seks radnika/ca i onog koji nastoji da ih iz političkog organizovanja isključi, objašnjavajući značaj prepoznavanja prava seks radnika/ca kao radničkih prava:

“… podeljenost unutar feminističkog pokreta postoji između jedne strane, koju vode seks radnici/e i njihovi sabornici/kinje, koji se fokusiraju na ugrožavanje bezbednosti seks radnika/ca, prepoznavanje njihovih prava kao radničkih i koji žele da seks rad bude dekriminalizovan; i druge strane, koju čine feministkinje, koje su primarno fokusirane na analizu prostitucije kao krajnje ekspresije patrijarhata, muškog nasilja i eksploatacije žena.”

“Uzimajući u obzir ekstremno nasilje kojem su širom sveta transrodne osobe (a pogotovo trans žene) potčinjene, stavljanje osude muškog nasilja u fokus trans pokretu se može učiniti kao vrlo primamljiv cilj, zajedno sa osudom muškaraca, koji plaćaju za seks. Istina je da se mnogi sektori seks industrije, od pornografije i ulične prostitucije, do držanja javnih kuća, oslanjaju na eksploataciju finansijske i društvene ranjivosti trans žena, radi profita cis muškaraca. Međutim, argumenti za povećanje bezbednosti seks radnica (pogotovo trans seks radnica) ne samo da se ne bave (ne)moralnošću klijenata ili pak (ne)moralnošću ne-etičkih praksi unutar industrije – nego se ne bave moralom uopšte. Umesto toga, oni nastoje da prepoznaju da trans seks radnice, kao i svi mi, žive unutar kapitalističkog sistema unutar kojeg je novac neophodan da bismo preživeli/e – i shodno tome, nezavisno od osude klijenta ili pak kriminalizacije istog, trans žena koja zbog diskriminacije ne može da nađe drugi posao, i dalje će biti primorana da prodaje seks da bi preživela. Prihvatanje ove realnosti okreće fokus sa poziva na ukidanje potrebe za seksualnim uslugama, na smanjenje štete po život same žene.”
(Strana 147)

Ova knjiga je od velikog značaja zato što problemu ugnjetavanja trans osoba pristupa iz levičarske perspektive. Kao što rekoh, Fej insistira na ‘trans oslobođenju’, a ne “trans pravima”. Razlika između ova dva pojma postaje vrlo očigledna u njenom stavu po pitanju zabrane transrodnim osobama da služe u vojsci, od strane Trampove administracije. Dok u potpunosti udostojava činjenicu da veliki broj ljudi donosi odluku da se pridruži vojsci zato što im garantuje posao, krov nad glavom i pristup zdravstvenom osiguranju (koje država vrlo retko pokriva svojim građanima u SAD), autorka smatra da moramo sagledati širu sliku, a to je preispitivanje same ideje imperijalizma.

“Kao socijalistkinja i anti-imperijalistkinja, teško mi je da posmatram pristupanje vojsci kao nešto inherentno vredno poštovanja ili, pak, uopšte kao ljudsko pravo. Pronašla sam sebe rastrzanom između saosećanja sa transrodnim osobama u vojsci, kojima je nakon zabrane oduzet pristup zdravstvenoj nezi i koji sada žive u strahu od nezaposlenosti, pa čak i zbog ugnjetavanja od strane sopstvenog predsednika koji ih je proglasio nejednakim; i moje vrlo izražene nelagode da pokušam da zastupam argument da transrodni vojnik treba da ima jednako pravo kao cisrodni vojnik da učestvuje u invaziji na druge države i procesu ubijanja ljudi, koji u tim državama žive. Smeta mi stav liberalnih, trans aktivista koji uključivanje trans osoba u vojsku smatraju krajnjim ciljem; neki (među koje spadam i ja) nisu zainteresovani za inkluziju trans osoba u sistem koji nam se sam kao takav gadi.”
(Strana 163)

Autorka ima sličan pristup debati da li trans žene treba da budu zatvorene u muške ili ženske zatvore. Fej poziva čitaoce da sagledaju situaciju iz ugla marksističkog feminizma, te ističe da su 82% zatvorenica i 69% zatvorenika u Britaniji u stvari nenasilni prestupnici/e (osobe koje su uhapšene za prostituciju, krađu, nemogućnost vraćanja duga itd), koji nisu opasnost po društvo i poziva nas da sagledamo zatvorski sistem kao mašinu za eksploataciju jeftine (uglavnom ženske) radne snage.

“… Četrnaest britanskih zatvora (što je jedna petina od ukupnog broja) su u vlasništvu privatnih firmi.”

“Privatne firme, i te kako, vrše eksploataciju rada zatvorenika/ca. Zatvorenici/e koji rade nemaju pravo da se sindikalizuju niti pravo na minimalac. Nemaju pristup zdravstvenim i bezbednosnim zaštitama na poslu. Ukoliko odbiju rad, osnovna ljudska prava im bivaju oduzeta, kao što su posete u zatvoru ili pravo da napuste ćeliju.”

“Normalna isplata za radnika/cu u zatvorima može biti i samo 6 funti (796 RSD) za pet radnih dana u nedelji.”
(Strana 187)

U poslednja dva poglavlja, autorka analizira anti-rodne pokrete koji se zalažu za isključivanje trans populacije iz LGBT akronima, kao i iz feminističkog organizovanja.

“Uprkos očiglednim paralelama i sličnim poteškoćama, koje imaju trans osobe i ostatak kvir populacije u borbi za seksualno oslobođenje, tvrdnja da su trans osobe, ne samo drastično drugačije već, čak i štetne po LGB pokret je sve češće promovisana od strane ekstremnih političkih konzervativaca. Ovo uključuje i političare koji su se tradicionalno protivili pravima lezbejki, gejeva i biseksualnih osoba.”

“Jedan od razloga zašto se ova strategija pokazuje kao uspešna je zamena presažvakanih religioznih argumenata protiv transrodnosti, sa sekularnim i naizgled progresivnim argumentima koji se pozivaju na feminizam i zaštitu LGB prava od navodne ‘pretnje’ koju ‘rodna ideologija’ predstavlja.”
(Strana 218)

“Ova strategija je više nego očigledna kada posmatramo solidarnost između anti-trans ‘feministka/kinja’ i hrišćanske desnice, koji se udružuju kao opozicija protiv trans oslobođenja.”

U poslednjem poglavlju “Ružna sestra: Trans osobe unutar feminizma”, Fej tvrdi sledeće:

“Efikasna borba protiv patrijarhata zahteva kompletnu analizu načina na koji se on manifestuje. Ignorisanje zabrinutosti bilo koje žene ili osobe koja biva meta mizoginije bi značilo da, umesto borbe za ukidanje patrijarhata, ono što će feministički pokret postići umesto toga je stvaranje pod-klase žena nad kojima rodno-uslovljeno nasilje i mizoginija ostaju opravdani.”

“Kao neko ko je proživeo više varijacija rodnog izražavanja, moje lično iskustvo je bilo takvo da je tip nasilnih muškaraca koji seksualno uznemiravanju i degradiraju žene, ili homofobično zlostavljaju gej i bi ljude, ista grupa ljudi koji vrše transfobično nasilje. Zbog toga je više nego problematično kada se neke feministkinje udružuju sa hrišćanskim organizacijama, koje iznova i iznova promovišu politike koje disproporcionalno više štete ženama iz radničke klase i ženama sa invaliditetom; radeći to samo zato što se trans žene ne uklapaju u njihovu ličnu definiciju žene, i smatrajući ovo ,brdom na kojem su spremne da umru.”
(Strana 248)

Na optužbu transfoba da trans osobe samo promovišu rodne stereotipe, autorka odgovara:

“Nemaju sve trans osobe radikalne ideje o rodu: zapravo, većina trans osoba verovatno gaji uverenja koja nisu ništa manje binarna, reduktivna, stereotipična i anti-feministička, nego uverenja većine cis ljudi koji nas okružuju. Zahtev da sve trans osobe moraju da aktivno učestvuju u radikalnoj analizi roda je zapravo sama po sebi transfobična, zato što se od većine cis ljudi ne zahteva isto.”

Knjigu zatvara odeljkom “Zaključak: Transformisana budućnost”, objašnjavajući zašto je transfobija samo još jedan ugnjetavački alat neophodan za održavanje kapitalizma i patrijarhata i zašto borba protiv istih mora biti u fokusu borbe za trans oslobođenje:

“Kako bi se održao, kapitalizam zahteva određeni nivo nezaposlenja. Ukoliko bi bilo posla za sve i ukoliko bi svi poslovi bili plaćeni pristojno, niko ne bi strahovao da ne izgubi posao, a radnici širom sveta ne bi imali nikakav razlog da se ustručavaju da traže veću isplatu i bolje uslove za rad. Sveprisutni spektar nezaposlenja, u drugu ruku, onemogućava radnike da se protiv nepravde pobune. U isto vreme, ukoliko upadnemo u krizu, postojaće ,,rezervna vojska’’ nezaposlenih radnika/ca koji mogu biti pozvani da bez pogovora rade u bilo kom momentu, jer su očajni za zaposlenjem. Ovaj sistem namerne nezaposlenosti mora da ustanovi kome će biti dozvoljeno da radi, a ko će ostati nezaposlen. U našem društvu, kapitalizam to postiže kroz rasu, klasnu pripadnost, rod i invaliditet. Društveno isključivanje i odbojnost prema postojanju trans osoba efikasno obezbeđuje novu pod-klasu ljudi koji će najverovatnije biti prepušteni nemilosti nezaposlenja (a najviše ako su povrh toga što su trans, takođe i siromašni, tamnoputi ili osoba sa invaliditetom – zbog čega je procenat nezaposlenosti viši unutar tih grupa).”