Prikaz knjiga: Cameron Awkward-Rich, The Terrible We: Thinking with Trans Maladjustment (Duke University Press, 2022) i McKenize Wark, Raving (Duke University Press, 2023)

Autorstvo: Andrija Filipović je vanredni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije. Autor je knjiga Conditio ahumana (2019) i Ars ahumana (2022) i brojnih tekstova objavljenih u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i zbornicima. Bavi se kvir teorijom i savremenom filozofijom, a naročito ga zanima odnos između roda, seksualnosti i ekologije.

U prethodnom prikazu bilo je reči o knjizi Hila Malatina Neželjeni afekti: Biti trans i osećati se loše, ali i o teoriji afekta kao akademskoj disciplini, o tome zašto afekt uopšte a negativni afekti posebno igraju bitnu ulogu u trans teoriji/studijama. Naročito je bilo reči o iscrpljenosti, otupelosti i besu kao negativnim afektima koji se proizvode u okviru belog cisheteropatrijarhalnog društva kroz rasizam, transantagonizam, transmizoginiju, klasizam i homofobiju. Negativni afekti, pak, definisani su umanjivanjem kapaciteta tela da dela. Telu se umanjuje ili odriče mogućnost da što intenzivnije postoji u svetu i uživa u vlastitom postojanju i intenzivnom postojanju drugih tela. Drugim rečima, trans i kvir tela su, pored onih koja su određena kao rasno drugačija od belih tela, subjekti nekropolitičkog upravljanja kroz puštanje da se umre, primera radi, uskraćivanjem pristupa medicinskim tehnologijama. Ili, pak, neposrednim ubijanjem kao što su to činovi “individualnog” nasilja nad trans i kvir ljudima. Navodnici su tu da ukažu na to da je reč o činovima čiji su uzroci strukturne prirode, kao i u slučaju femicida, iako deluju kao da su uzrokovani voljom pojedinca.

Nekropolitika je termin kamerunskog istoričara i filozofa Ašila Mbembea (Achille Mbembe) koji služi kao korektiv pojmu biopolitike kakav je razvio francuski teoretičar Mišel Fuko (Michel Foucault). Fuko piše da biopolitika nastaje na evropskom tlu tokom 18 . i 19. veka kao način oblikovanja života ljudi u svrhu reprodukcije stanovništva. U osnovi je reč o proizvodnji normi i razlika na temelju tih normi radi upravljanja pojedincima i grupama, a u cilju reprodukcije radne snage. S druge strane, dok je u okvirima biopolitike reč o oblikovanju i upravljanju kroz intenzifikaciju/diferencijaciju života, nekropolitika podrazumeva upravljanje kroz smrt – neposredno, ubijanjem pojedinaca ili celih grupa ljudi, ili, što je mnogo češće slučaj, posredno, puštanjem da se umre. Time Mbembe skreće pažnju da se onim telima koja su rasno određena kao drugačija od belih upravlja kroz nekropolitičke tehnologije i smrt, za razliku od belih koja se oblikuju kroz biopolitičke tehnologije i podsticaj na življenje (što intenzivnije). Ovaj nekropolitički okvir razumevanja odnosa između ljudi proširuje se u trans/kvir teoriji i na trans i kvir tela s obzirom na ulogu koju negativni afekti igraju u takvim utelovljenjima. Otuda i važna uloga koju u savremenoj trans/kvir teoriji igra Crno transfeminino telo, primera radi, jer ono nastaje na takvom preseku rase, klase, roda i seksualnosti gde se najintenzivnije sustiču nekropolitičke tehnologije ubijanja i puštanja da se umre. U nekropolitčki oblikovanom iskustvu umanjivanja kapaciteta trans i kvir tela nalazi se i naročit pristup politici (pisanja, čitanja, bivanja) koji se očituje u figuri depresivne trans osobe. Najpre ću eksplicirati ovu figuru, a onda, kroz knjigu Makenzi Vork o rejvu, pokazati da je moguće uživati, bar na momente, i u ruinama postojećeg, negostoljubivog sveta.

Figura depresivne trans osobe je termin Kamerona Okvarda-Riča, Crnog trans muškarca i docenta na Univerzitetu Masačusets u Amherstu, koji razvija u knjizi Užasni mi: Misliti sa trans neprilagođenošću (The Terrible We: Thinking with Trans Maladjustment) iz 2022. godine. Namera Okvarda-Riča u ovoj knjizi, kako i sam kaže na prvim stranicama predgovora, jeste da “misli sa, umesto nasuprot, ludim i turobnim slikama trans života koje su morale da se odbace da bi se trans pojavio kao ime za vrstu racionalnog čoveka koji bi mogao da bude subjekat, a ne puki objekat, akademskog istraživanja” (vii, kurziv u originalu). Zbilja, preduslov da bi se govorilo na način koji je razumljiv u okvirima belog cisheteropatrijarhalnog sveta jeste isključivanje mogućnosti neznačenja i nevidljivosti, odnosno prihvatanje uslova za bivanje subjektom koje taj svet propisuje. To, pak, znači upodobljivanje zacrtanoj (bio/nekro)politici identiteta koja se uglavnom svodi na binarnost – muškarac vs žena, zdrava vs bolesna, racionalna vs iracionalna, itd. Subjekat je zdrav i racionalan (muškarac), objekat je bolestan i iracionalan (žena). Okvard-Rič i istorijski kontekstualizuje vlastitu knjigu. Naime, on knjigu osmišljava još 2014. godine, što je godina optimizma u Sjedinjenim Državama (zbog Obame), godina i kada je pokrenut časopis Transgender Studies Quaterly (Tromesečnik transrodnih studija), ali i godišnjica Transgender Studies Reader 2 (Zbornik transrodnih studija 2), što su akademski konteksti od suštinske važnosti za uspostavljanje trans studija kao akademske discipline (bar u SAD), odnosno pretvorbe onoga trans iz objekta u subjekt. Trans ljudi počinju da, u okviru akademskih institucija, govore i pišu prevashodno o sebi za sebe ali za i druge, da stiču moć delanja što je ključno određenje savremenog subjekta. Ali ovim procesom postajanja subjektom nešto se i gubi.

S jedne strane, postoji zahtev da se bude racionalan subjekt koji raspolaže vlastitom moći delanja i koji na “valjani” način uspostavlja odnose sa drugim (racionalnim) subjektima (u uslovima dominantno belog cisheteropatrijarhalnog društva). S druge strane, takav subjekat je, u istorijskom trenutku kada Okvard-Rič piše knjigu i društvenom kontekstu SAD posle 2020. godine, uhvaćen između konzervativnih napada u cilju ograničavanja sloboda, ali i kapitalističke eksploatacije kroz, recimo, kompanije koje zarađuju na tranzicijama strukturno izolovanih trans ljudi putem “obećanja sreće” (u smislu u kom taj termin koristi Sara Ahmed). S jedne strane, dakle, optimizam i subjekat, s druge strane pesimizam i objekat. Ali, šta kad je subjekat pesimističan? Obrnuto, šta bi bio optimizam jednog objekta? Šta se dešava kada smo loši subjekti? Ili, drukčije rečeno, može li objekat da govori? Šta se dešava kada smo neprilagođeni na ovu subjekt/objekt podelu koja se zahteva u okvirima belog cisheteropatrijarhalnog društva?

Okvard-Rič koristi termin depresivna kako bi imenovao “naročitu formu osećanja i navika mišljenja koja se nalazi u interpretativnoj praksi” (72), praksi koja je često težila da zanemari ili rehabilituje  subjekte “loših” osećanja poput bola i ludila. On upravo pita: “Kakve teorije bismo mogli da proizvedemo ako bismo bol uzeli u obzir i, umesto da automatski tražimo njegov izvor da bismo ga umanjili ili iskoristili u svrhu perverznih ili otporaških zadovoljstava, posmatrali ga kao činjenicu utelovljenja koja nije nužno nabijena moralnom težinom?” (72, kurziv u originalu). Reč je, dakle, o tome da se treba zadržati na “lošem” osećanju, ali tako da ono ne postane osnova ili program za političko delovanje bilo da se poziva na njeno uklanjanje kroz destrukciju društvenih struktura bilo da se ta osećanja svode isključivo na ličnu ravan i tretiraju kroz farmakomedicinski okvir. “Čitati kao depresivna transseksualna osoba, dakle, znači čitati sa pozicije koja je posvećena ideji da su trans životi ‘življeni, dakle da ih je moguće živeti’, dok se loša osećanja uzimaju kao ponekad najobičnija stvar” (74), piše Okvard-Rič. Pristup Okvarda-Riča zasniva se na “navici depresivne osobe da se samonegira i prekoreva, i na znanju fundamentalne neuhvatljivosti samoistosti” (74). Za njega, depresija nije puka metafora “uslova trans života, već skup navika mišljenja i osećanja koji su mu endemski”, i koji je delimično proizveden transantagonizmom i kapitalizmom,  te je stoga pitanje šta “depresivne navike osećanja i mišljenja otkrivaju o diskursima i uslovima koji ih proizvode” (74). Ovakav pristup znači da “metodologija” čitanja depresivne trans osobe “ima nešto da kaže o tome šta raditi u ćorsokaku, kako podneti – ili ne podneti – osećaj zaglavljenosti” (74-75).

Jedno čitanje, na temelju ovih uvida, koje Okvard-Rič sprovodi tiče se odnosa između različitih feminizama, kvir teorije i transrodnosti, i Okvard-Rič pomalo duhovito kaže: “Direktno rečeno, jedna realna tenzija u depresiji jeste ta što dok neka depresivna osoba možda ne želi da nastavi da postoji (uopšte ili, bar, kao verzija sebe u depresivnoj epizodi), mnoge to žele. Depresivni transseksualac, dakle, može da proceni ovu situaciju i da zaključi da problem nije to što neke feministkinje žele da on nestane. Problem, pre, leži u tome što je on prisutan i što sada svi moramo da pronađemo način da živimo s tim” (81, muški rod u originalu). Okvard-Rič, u ovom čitanju, figuru trans osobe postavlja na (ne tako simboličko) mesto depresije koja pohodi sve ostale, naročito cis osobe koje se bave feminizmom i kvir teorijom. Kako se nositi sa postojanjem depresije/trans osobe kada je ona tu i nema nameru da ode ma koliko neprijatno, a ponekad i opasno po teorijske i simboličke sisteme cis osoba to bilo? Kako živeti (zajedno) sa “lošim” osećanjima? A odgovor leži u pitanju kojim Okvard-Rič zaključuje ovo poglavlje: “Zbog ovih odnosa, određenih kakvi jesu neprestanim odlaganjem, niko se neće osećati dobro, ali nije li to, depresivni transseksualac pita, preduslov svakog odnosa?” (88, muški rod u originalu). Neprilagođenost iz naslova imenuje poziciju trans osobe koja izaziva “loša” osećanja kod drugih jer postoji i odbija da ne postoji, ali “loša” osećanja bivaju izazvana i kod trans osobe s obzirom na to da je reč o utelovljenosti koja je objekat bio/nekropolitičkog upravljanja. 

Iz ovih razloga, ne osećati se dobro kao preduslov svakog odnosa endemsko je osećanje trans života. Ali za Makenzi Vork, belu trans ženu i profesorku studija medija i kulture na Novoj školi u Njujorku, postoje načini da se bar privremeno ti preduslovi, a sa njima i “loša” osećanja, stave u zagrade ili, štaviše, da se kroz ta osećanja dostigne stanje u kojem je ta osećanja moguće suspendovati. Za Vork, to je moguće u konstruisanim situacijama, “situacijama u kojima se moć delanja susreće sa konkretnim formama koje oblikuju njen izraz”, a “specifični ambijent koji rejv kao konstruisana situacija cilja da stvori jeste k-vreme (k-time)” (91). K-vreme, pak, je “disasocijativno vreme, ketaminsko vreme”, “mašinsko vreme pojačano do momenta u kome se odvaja od trajanja i odvodi telo postrance, moguće u požudnjenje (enlustment), rejvprostor (ravespace), zeno-euforiju (xeno-euphoria) i druge za sad neimenovane estetike – sve bez sećanja ili očekivanja” (92). Za Vork, rejv je taj prostor i to vreme u kome trans i kvir tela mogu da dođu do tog stanja u kome će se (bio/nekro)politički (pred)uslovi postojanja (“loših” osećanja) na neko vreme suspendovati kroz disasocijaciju i spajanje s mesom. Kako za samu trans i kvir osobu, tako i za druge za koje je ta trans i kvir osoba izvor “loših” osećanja, jer u susretu tela, zvuka, mašine i droge kroz konstruisanu situaciju nastaje ketaminski femunizam (ketamine femmunism) u kojem ništa osim ova četiri elementa ne ostaje. A možda ni ta četiri jer nastaje rejv kontinuum (rave continuum) u kome ono što poznajemo kao subjekat privremeno nestaje i jedino što ostaje jesu telo-droga-zvuk-mašina.

Makenzi Vork piše ovu knjižicu na temelju vlastitog iskustva. Ili, pre, ona piše autofikciju i autoteoriju. Ideja vodilja je da se pojmovi, oni pobrojani u prethodnom pasusu, pojave iz samog rejva, iz učestvovanja u događaju i opservaciji događaja. “Priče koje su ovde su fikcije koje plešu oko činjenica. Ove stvari se nisu desile. Osoba kojoj se nisu desile sam ja” (4), piše Vork. Ali nikako nije reč o pukoj izmišljotini jer, kaže Vork, “biram termine za ovo pisanje, ovu praksu, kojima se izruguju i koji se ismevaju – autofikcija i autoteorija, jer su oni za žanr ono što smo mi trandže i pederi za rod: ne treba nas uzimati previše ozbiljno” (50, trannies i faggots u originalu). Vork namerno uzima ove dve “metodologije” koje se smatraju najmanje vrednima u umetnosti i nauci i čini ih još neprihvatljivijima, jer se kreće od autofiktivnog pisanja opažanja do autoteorijskog pisanja pojmova s tim da se ovo auto (isto) nikad ne poklapa sa samim sobom, “jedan deo je auto drugi deo je alo, a neki, još zanimljivije, zeno – dobrodošlo čudno: zeno-meso” (50). Autofikcija i autoteorija vode preko alo (drugo), ka zeno, ka stranom.

Ka zeno-euforiji i ketaminskom femunizmu rejvprostora. Ali dok je ranije rejvprostor imao nekakav utopijski naboj, kao privremena autonomna zona ili najava onoga kako bi buduća forma života mogla da izgleda kada se ukine tlačiteljski totalitet, danas toga više nema. Kako kaže Vork, rejv “ne može da najavljuje budućnost kada nje možda ni nema. Konstruisana situacija rejva može da bude sve što neki od nas imaju – čak i kada revolucija dođe” (10). U ovom odbijanju linearnog progresivnog narativa vidim spojnicu autoteoretizacije iskustva rejva jedne trans žene sa figurom depresivne trans osobe kakvu je razradio jedan trans muškarac. I jedno i drugo tvrdoglavo ostaju nepomični za dominantne narative koji bi nešto, bilo šta, sa njima samo da služe nečemu, da imaju smisla za dominantno belo cisheteropatrijarhalno društvo. Umesto toga, Vork nudi kretanje postrance u rejvprostoru koji vodi zeno-euforiji u susretu sa mašinskim: “Tuđinski žamor računarskih obrazaca hronične 140 BPM situacije. Gust, vruć, vlažan vazduh izudaran ritmom, zgušnjen i prepunjen bukom, lepi se kao meniskus, prenosi perturbacije kroz kožu kao da koža nije tu. Sve je kretanje, udovi i glave i oprema i svetlo i vazduh kreću se brzo u analognom talasu koji struji sa sjaja digitalni čestica. Oslobađanje” (18). Na ovaj način Vork opisuje doživljaj zeno-euforije, vremena koje postaje horizontalno i mišljenja koje se “ljušti i opada sa onoga ja” (19).

Taj doživljaj nužno je pitanje zajednice, odnosno grupe ljudi koja se nalazi na rejvu. Rejv je pitanje “komunizma mesa”, odnosno femunizma (feminizam + komunizam). S jedne strane, rejvprostor je mesto disasocijacije tokom koje se telo i um razdvajaju kroz ples i drogu. Ali s druge, ono je nužno i pitanje odnosa s drugim telima koja omogućavaju poniranje uma u meso kroz zeno-euforiju: “Disforija mnoge od nas gura u disasocijaciju, a k je disasocijativna droga. Sopstvo i svet nestaju, a sa njima i trenje između sopstva i sveta spajajući se u zvučni svetlucavi miks. Jedini pojam disasocijacije koji moždana policija ima jeste da odvajanje od ovog sveta mora biti loša stvar. Ali ovaj svet je pokvaren. Čak i više od naših razvaljenih psiha. Možda disasocijacija ponekad može da bude ‘reasocijacija’. Zašto to nije reč? To što ne postoji reč za to gde idemo možda je znak da smo ostavljeni sami, ali sami zajedno, pokušavajući da pronađemo načine da podnesemo kraj ovog sveta” (29).