Prikaz knjige: Hil Malatino, Side Affects: On Being Trans and Feeling Bad (University of Minnesota Press, 2022)

Autorstvo: Andrija Filipović je vanredni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije. Autor je knjiga Conditio ahumana (2019) i Ars ahumana (2022) i brojnih tekstova objavljenih u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i zbornicima. Bavi se kvir teorijom i savremenom filozofijom, a naročito ga zanima odnos između roda, seksualnosti i ekologije.

Knjiga Hila Malatina Neželjeni afekti: Biti trans i osećati se loše objavljena je 2022. godine, i kao i druga o kojoj ću pisati u narednom prikazu (Cameron Awkward-Rich, The Terrible We: Thinking with Trans Maladjustment /Užasni mi: Misliti sa trans neprilagođenošću/, Duke University Press, 2022), bavi se negativnim afektima. Negativni afekti su “loša” osećanja ili psihofizička stanja koje prate trans utelovljenje, a koja se javljaju iz različitih razloga u rasponu od momenata mikro-agresije i izravnog psihofizičkog nasilja do dugotrajnih stanja koje proizvodi celoživotno strukturno tlačenje u okvirima cisheteropatrijarhalnog društva poput depresije. Malatino se poigrava značenjima u prvom delu naslova, ukazujući na povezanost pozitivnih i negativnih aspekata jednog fenomena. Naime, side affects zvuči veoma slično kao side effects, što znači neželjena dejstva leka, a svaki lek, pored toga što služi izlečenju, nužno sa sobom nosi i potencijalna neželjena dejstva. Tako i afekti, koji mogu biti i negativni i pozitivni, neželjeni ili željeni (retko kada zapravo imamo kontrolu nad njima s obzirom na to da uveliko prevazilaze i mimoilaze kognitivni aparat), a otuda i moj prevod naslova.

Malatinova knjiga, osim što je u osnovi deo trans teorije/studija, pripada dakle i polju takozvane teorije afekta, akademskoj disciplini koja se na bar dva načina povezuje sa studijama roda, seksualnosti i tela i, naposletku, kvir teorijom, LGBTIAQ+ studijama i trans teorijom. Jedna linija teorije afekta izrasta iz takozvanih studija kulture i bavi se istorijom osećanja, načinima na koje su se emocije proizvodile, doživljavale i razumevale u različitim istorijskim trenucima i u različitim društvenim okvirima. Tu spadaju, primera radi, studije nostalgije koje su izuzetno popularne na ovim prostorima zbog svega onoga što je socijalistička Jugoslavija počela da znači posle građanskog rata. Ali pišu se i studije drugih osećanja poput, recimo, sreće. The Promise of Happiness (Obećanje sreće) Sare Ahmed, primer je jedne takve studije, a u kojoj Ahmed pokazuje da je sreća kao cilj koji uvek već izmiče konstitutivan za funkcionisanje kapitalizma, ali i da cisheteropatrijarhalno društvo obećava naročit (i, zapravo, jedini mogući) vid sreće za svoje pripadnike i pripadnice dok svi drugi padaju izvan tog horizonta, to jest, bivaju proizvedeni kao nesrećni jer nisu cisheteroseksualni i ne slede životne putanje što takav rodno-seksualni režim zacrtava (o linijama u ovom smislu videti knjigu Queer Phenomenology: Orientations, Objects, Others /Kvir fenomenologija: Orijentacije, objekti, drugi/ Sare Ahmed koju je objavio Duke University Press 2006. godine).

Druga “škola” razumevanja afekata potiče od francuskih filozofa Žila Deleza i Feliksa Gatarija, koji su, sledeći Spinozu, telo konceptualizovali putem afekta definisanog kao sposobnost da se dela i trpi. Svako telo određeno je vlastitom sposobnošću da nešto radi, ali i da trpi radnje drugih tela nad sobom. Iz ovoga sledi da je uvećanje moći delanja jednog tela uvećanje i njegovih kapaciteta da bude u svetu i samim tim da uživa u vlastitom postojanju. S druge strane, trpljenjem se umanjuje njegova sposobnost za delanjem te i njegova radost, odnosno intenzitet postojanja. Glavna linija teorije afekta uglavnom se bavila sposobnošću tela da dela i da uveća svoje kapacitete. Drugim rečima, fokus teorije afekta bili su uživanje i radost, ili bar načini kako se uživanje i radost proizvode ili mogu da se proizvedu u datim društvenim, političkim i ekonomskim okolnostima. Otuda i veliko interesovanje za razne vidove seksualnih i drugih formi telesnih aktivnosti kada se teorija afekta ukrstila sa kvir teorijom jer se u tome video potencijal za oformljivanje nekakvog političkog projekta koji bi bio delotvoran protiv cisheteropatrijarhalnog tlačenja koje funkcioniše, pored ostalih, i na nivou umanjivanja telesnih kapaciteta za delanje. Međutim, ova istraživanja i teoretizacije preduzimane su nauštrb druge strane, one strane tela koja trpi i kod koje je reč o umanjivanju intenziteta postojanja u svetu ili potpunom odsustvu radosti ili uživanja. Pokazalo se da nam nedostaju teoretizacije negativnih afekata da bismo mogli da razumemo šta se zbiva sa trans utelovljenjem u savremenom svetu jer život u cisheteropatrijarhalnom društvu iscrpljuje, izaziva otupelost i bes.

Pomenute struje teorije afekta ne deli nekakav nepremostivi jaz jer se interpretacija, razumevanje i doživljavanje uvećanja i umanjenja kapaciteta tela da biva i dela u svetu menjaju tokom vremena i u zavisnosti od društvenih okolnosti. Iskustvo trans (ali i svake druge) utelovljenosti je bitno intersekscionalno strukturirano i istorijski uslovljeno. Intenziteti negativnih afekata neće se na isti način proizvesti u telu jednog belog trans muškarca kao što će to biti slučaj u telu crne trans žene, nebinarne osobe ili belog gej cis muškarca na Zapadu i globalnom Severu u 21. veku ili negde drugde u nekom drugom vremenu. Takođe treba uzeti u obzir i pitanje klasnog položaja. Isti je slučaj i sa negativnim afektima o kojima Malatino piše kao što su otupelost, povučenost i dezorijetnacija (drugo poglavlje), zavist (treće poglavlje), bes (četvrto poglavlje), i pregorevanje (peto poglavlje). U šestom i poslednjem poglavlju, Malatino piše o mogućnosti isceljenja kao onoga što može doći posle negativnosti nabrojanih afektivnih procesa i vezi isceljenja sa pitanjem (bele) rase. Zato valja naglasiti da je Hil Malatino beli trans muškarac koji je docent na Pensilvanijskom državnom univerzitetu. U ovom prikazu ću se usredsrediti na prvo poglavlje koje se bavi zamorom i iscrpljenošću, na drugo o otupelosti i povučenosti, i na četvrto poglavlje u kojem je reč o besu, s obzirom na to da ona nude najdirektniju vezu sa figurom depresivne trans osobe u knjizi Kamerona Okvarda-Riča, figurom koja će mi omogućiti drugačija čitanja teorijskih i književnih dela u narednim prikazima.

U prvom poglavlju naslovljenom “Future Fatigue: Trans Intimacies and Trans Presents (or How to Survive the Interregnum)” (“Budući zamor: Trans intimnosti i trans sadašnjosti (ili, Kako preživeti međuperiod”), Malatino piše o načinima koji se zamor javlja prilikom čekanja na tranziciju i načinima na koji se konstituiše specifična vremenska logika tranzicije u kojoj je ono što je bilo pre početka tranzicije postaje rezervoar “loših” osećanja, dok se onaj period nakon tranzicije posmatra kao period sreće i mira. Nasuprot tom linearnom narativu u kome postoji ono pre, ono tokom i ono posle, Malatino nudi drukčiju afektivnu sliku tranzicije. On pokazuje kako isključivo usredsređvanje na tako emocijama nabijenu afirmativnu budućnost izaziva “intenzivnu anticipatornu anksioznost u sadašnjem trenutku… to izaziva osećaj bivanja u odloženom vremenu, bivanja zaboravljenim, ispalim iz vremenske usklađenosti, prisiljenim da se biva u sadašnjosti koja je oblikovana zatvorenom budućnošću” (14), a takav život iscrpljuje. Preciznije, ono što iscrpljuje je veza sa vizijom sopstva u budućnosti koje je strukturno van domašaja, a strukturno je van domašaja jer nemaju sve trans osobe na isti način pristup željenim tehnologijama i sredstvima zbog rasizma, transfobije ili ekonomskog položaja. Nasuprot tome, i kao svojevrsni “lek”, Malatino predlaže “posvećenost t4t praksi ljubavi u međuperiodu – onim dugim trenucima koji se provode u onome između, u čekanju – sugerišući da je prebivanje u prostorvremenu međuperioda možda jedino i što imamo, ma koliko distopijski i disforično to bilo” (14).

Drugo poglavlje nosi naslov “Fuck Feelings: On Numbness, Withdrawal, and Disorientation” (“Jebeš osećanja: O otupelosti, povučenosti i dezorijentaciji”). U ovom poglavlju Malatino istražuje načine na koji trans tela “uče da očvrsnu u neprijateljskim sredinama kroz selektivnu kultivaciju otupelosti, što je metod isključivanja transantagonizma i rodnog neprepoznavanja afektivnim povlačenjem, društvenom recesivnošću i disasocijacijom” (14). Ovaj metod služi izbegavanju i odlaganju onih osećanja koja dovode u pitanje, i to na nepodnošljiv način, osećaj vlastitosti. Načini da se kultiviše otupelost na transantagonizam su brojni, uključujući i (zlo)upotrebu droga, ali su i načini da se stigmatizuje kultivacija otupelosti takođe brojni. Malatino skreće pažnju na to da olakom stigmatizacijom kultivacije otupelosti “rizikujemo da previdimo funkcije preživljavanja kojima selektivna kultivacija otupelosti služi, čak iako može u isto vreme da preti tom preživljavanju” (15). Afekt, kao i lek, može imati neželjena pored željenih dejstava.

U četvrtom poglavlju Malatino istražuje osećanje besa i njegove veze sa trans preživljavanjem i otporom. Poglavlje nosi naslov “Tough Breaks: Trans Rage and the Cultivation of Resilience” (“Teški lomovi: Trans bes i kultivacija otpornosti”) i u njemu, kroz primere zatvorskih pisama SiSi MekDonald (CeCe McDonald) i performanse Kasils (Cassils), pokazuje kako je bes neodvojivi deo ne samo preživljavanja nego i razvoja i napretka trans osoba. SiSi MekDonald je transrodna Crnkinja koja je bila osuđena na 41 mesec zatvora jer je u samoodbrani ubila napadača ispred jednog kluba u Mineapolisu. Provela je 19 meseci u muškom zatvoru a ukupno 26 nakon kojih je oslobođena 2014. godine. Bes kao osećanje uglavnom se smatra štetnim i neproduktivnim, nasuprot “produktivnim” osećanjima kojima se podaruje isključivo pozitivno značenje u okvirima cisheteropatrijarhalnog i kapitalističkog sistema. Takođe, bes se posmatra kao pitanje osećanja pojedinca i s tim u vezi kao ono osećanje koje je podložno “terapeutskom menadžmentu”. S druge strane, kada se bes posmatra kao kolektivna emocija, on se posmatra kao način izbegavanja traume. Međutim, za trans osobe bes je “opravdani odgovor na okolnosti u kojima se ne može živeti” i igra bitnu funkciju u “odvajanju od toksičnih relacionih dinamika da bi se tranzicioniralo ka drugim formama rodnih subjektivnosti i intimnih zajedničkosti” (16). Malatino razvija pojam “infrapolitičke etike brige” da bi opisao one prakse u okvirima trans zajednica koje “sa saosećanjem svedoče besu i pojačavaju ga, ali i podržavaju subjekte tokom i nakon momenata nošenja sa prejakim negativnim afektima” (16). Kao i otupelost, bes može biti usmeren ka samoodržanju, ali i ka samouništenju. Afekt kao kapacitet tela po sebi nije ni pozitivan ni negativan, već samo njegov izraz u datim okolnostima. Kod SiSi MekDonald, bes zbog rasističkog i transmizoginog nasilja koje sprovode pojedinci i državni aparati (policija, sudstvo, zatvorski i medicinski sistem), vodi aktivizmu za ukidanje zatvora, ali i fizičkom odgovoru na nasilje. Kod Kasils, bes se izražava kroz performans u susretu njihovog tela sa glinenim blokom u mraku izvedbenog prostora (ONE Archives u Los Anđelesu, najstarija LGBTQ arhiva u Sjedinjenim Državama), dok povremeno bljeska blic fotoaparata. Malatino analizira ovaj performans Becoming an Image (Postajanje slikom) iz 2013. godine kao način da se progovori o odsustvu trans i kvir ljudi iz istorijskih arhiva (128), kroz ogromne fizičke, emotivne i psihičke napore (129) koji se ulažu da bi se kako upisalo u te arhive (Kasils doslovno napada blok svojim telom), tako i držalo izvan njih (glineni blok pruža otpor intervenciji baš kao i cisheteropatrijarhalno društvo i po vlastitu cenu ali najviše po cenu života trans i kvir osoba).

Iscrpljenost, otupelost i bes. Biram ova tri afekta od svih koje je Malatino analizirao, jer su oni mesta na kojima se možemo susresti kao kvir pojedinci, grupe i zajednice, a želim da završim ovaj prikaz sa pogledom na širu sliku bez brisanja specifičnosti trans iskustva. Ova osećanja su nam svima  zajednička u uslovima cisheteropatrijarhalnog društva. Ova zajednička osećanja, pak, ukazuju na to da naša tela dele onemogućavanje bivanja u svetu, da im je zajedničko to da se kapaciteti naših tela umanjuju jer ne sledimo zacrtane rodno-seksualne linije. A ako delimo negativne afekte, onda možemo deliti i načine proizvodnje pozitivnih afekata jer svi želimo da naša tela postoje što intenzivnije, a ona to mogu samo kroz prakse međusobne brige, pomoći i podrške. Ili bi bar tako zvučala optimistična verzija trans i kvir politike. Međutim, šta bi bilo kada optimizma ne bi bilo? Jer, cisheteropatrijarhalnog društva je bilo i biće, kao i njegovog transantagonizma i transmizoginog nasilja. Iz tog uvida sledi da su negativni afekti konstitutivni za proizvodnju trans i kvir tela. Na preseku iscrpljenosti, otupelosti i besa nastaje figura depresivne trans osobe. O tome kako je moguće zamisliti politiku (pisanja, čitanja, bivanja) na temelju figure depresivne trans osobe u narednim prikazima.