Autorstvo: Sonja Sajzor

LGBTIQ aktivizmom sam počela da se bavim 2009-e godine. Oduvek sam bila osoba koja je bila, što bi se reklo, ’’alergična’’ na nepravdu i koja je osećala poriv da se za pravdu izbori. Čitajući knjige koje su bile zapisi sa tribina Queer Beograda 2005-e godine, koje mi je Majda Puača slala kada sam bila dete, primetila sam da je literatura koju sam čitala počela da utiče na to da moja borba za pravdu počne da poprima oblik antifašističke borbe i borbe za LGBTIQ prava. Kada sam se u avgustu 2015-e autovala kao trans žena, počela sam da se susrećem sa ograničenjima, diskriminacijom i nasiljem sa kojim se trans populacija susreće i zbog toga sam o preprekama sa kojima sam se susretala pisala na društvenim mrežama i često se pojavljivala na protestima za ljudska prava sa transparentima koji su ukazivali na različite vidove diskriminacije i nasilja sa kojima se trans osobe suočavaju. Shodno tome, moj aktivizam je počeo da poprima oblik ’’trans aktivizma’’, a ja sam široj masi postala poznata kao ’’trans aktivistkinja’’.

Ideja koju sam dugo gajila je da moje aktivističko delovanje treba da se fokusira na edukovanje cis ljudi o tome šta je transrodnost, ukazivanje na diskriminaciju i nasilje sa kojima se suočavamo i objašnjavanje šta mora biti preduzeto kako bi se ta diskriminacija i to nasilje što više suzbili. Međutim, često bih pronašla sebe kako iznova i iznova govorim jedno isto, i kako svaki intervju koji dajem zvuči potpuno identično. 

Od leta 2020-e godine sam počela da pronalazim sebe u situaciji da dobijam i po deset ponuda za intervjue nedeljno, od cis novinara/ki koji žele da mi postave identična pitanja, na koja sam već odgovorila u prethodnim intervjuima. Odgovaranje na ista pitanja mi je postalo umarajuće, zbog čega sam na jesen 2020-e godine rešila da snimim edukativne YouTube videe u kojima odgovaram na pitanja koja mi najčešće postavljaju, tako da kada mi ih sledeći put neko postavi, mogu samo da im prosledim linkove za te snimke. 

Snimila sam tri: prvi, pod nazivom ’’Šta je transrodnost’’ (https://www.youtube.com/watch?v=m89F_sI9AUA) u kojem detaljno objašnjavam sam pojam i terminologiju koju koristimo, tako da bude kristalno jasno ljudima koji se sa transrodnošću nikada ranije nisu sreli; drugi, pod nazivom ’’Stigmatizacija i problemi trans osoba’’ (https://www.youtube.com/watch?v=yiRmDfBxAck) u kojem detaljno opisujem oblike diskrimincije i nasilja sa kojima se trans osobe suočavaju, i treći pod nazivom ’’Diskriminacija trans i interseks pacijenata u medicini’’ (https://www.youtube.com/watch?v=IH_5I8evbCQ&) koji je u potpunosti posvećen nedostupnosti zdravstvene nege za trans i interseks pacijente/kinje. Svaki od ova tri videa je po pola sata dugačak, i sastavljeni su tako da bilo ko ko nema nikakvo znanje o transrodnosti za samo sat i po vremena može u potpunosti da se edukuje o tome šta je transrodnost i sa kojim problemima se transrodne osobe susreću.

Edukovanje cis ljudi na temu ’’šta je transrodnost i koji su naši problemi’’ ume da bude vrlo mentalno i emotivno iscrpljujući posao. Feministkinje su skrojile izraz ’’emotivni rad (emotional labour)’’ koji se vrlo često koristi da ukaže na količinu emotivnog investiranja žena (u heteroseksualnim odnosima) u komunikaciju sa svojim muškim partnerom, dok su muškarci vrlo često nevoljni da urade isto. Verovatno ste čuli za karikirajući izraz da se od žene (ponavljam, u heteroseksualnom odnosu) očekuje da ’’bude psiho-terapeut’’ muškarcu – da ga pita kako je, da sasluša šta ga muči i da mu vrlo često da savet kako da problem reši, dok muškarci vrlo retko pitaju partnerku kako je i vrlo retko su voljni da je saslušaju dok priča o stvarima koje su joj bitne. I sama sam se našla u ovakvim odnosima sa muškarcima mnogo puta, i dinamika tih odnosa me često podseća na odnos sa mnogim cis osobama koje sam pokušala da edukujem o svom trans iskustvu.

Pre par godina sam bila u vezi u kojoj sam bila vrlo zbunjena načinom na koji se partner ponašao prema meni: ponašao se kao da je namerno pokušavao da me povredi, ali u isto vreme kao da uopšte nije bio svestan posledica koje su njegovi postupci imali na mene. Kada bih adresirala njegovo ponašanje i pokušala da ukažem da su me njegovi postupci povredili, tvrdio bi ili da je takvo ponašanje potpuno normalno i da samo preuveličavam i izigravam žrtvu, ili pak, tvrdio bi da se te stvari uopšte nisu ni desile. Dok sam bila u tom odnosu, konstantno sam preispitivala svoju realnost i postavljala sebi pitanje da li sam luda.

Kada se sve ovo dešavalo, znala sam za izraze kao što su ’’narcis’’ i ’’geslajting’’, ali nisam u potpunosti razumela težinu ovih reči. Nisam istinski razumela psihologiju takvih osoba i načine na koje mentalno zlostavljaju ljude. Međutim, nakon raskida sa ovim dečkom, YouTube algoritam je počeo da mi sugeriše video snimke o psihologiji ljudi sa narcisoidnom ličnošću i načinu na koji ’’geslajtuju’’ ljude sa kojima su u vezi. Otkrila sam osobu koja se zove Dr Ramani Durvasula, koja je klinički psiholog, profesorka psihologije i autorka, koja je poznata po gomili YouTube snimaka u kojima diskutuje narcisizam. 

Dr Ramani analizira psihologiju narcisoidnih osoba i objašnjava zašto je pokušaj ostvarivanja iskrenog odnosa i bliskosti sa njima nemoguć. Odrastajući, ja sam mislila da je narcis egocentrična osoba koja je zaljubljena u sebe: neko poput Licka iz ’’Štrumpfova’’ – osoba koja je toliko zaljubljena u sebe da ne može ni na sekund da prestane da posmatra svoj odraz u ogledalu. Međutim, ovo je pogrešno shvatanje koje je prisutno kod mnogih ljudi. Dr Ramani objašnjava da je narcisoidna osoba zapravo osoba koja ne može da oseti empatiju, i koja shodno tome nije sposobna da iskreno voli, niti da primi i istinski oseti ljubav koja joj biva data. Zbog toga posežu za raznim strategijama kontrolisanja i povređivanja ljudi u svojoj blizini, kao vid potvrde sopstvenog postojanja.

Dr Ramani takođe pojašnjava da kroz mukotrpan rad sa narcisom, takva osoba može biti donekle naučena da oseti empatiju, međutim pokušaj da naučimo narcisa da oseti empatiju je kao pokušaj da rastegnemo gumicu za kosu: onog momenta kada je pustimo, ona se vraća u svoje staro stanje.

Ovo razumevanje ljudskog ponašanja nije nešto što mi je pomoglo da razumem samo psihologiju svog bivšeg dečka, već mi je takođe pomoglo da razumem dosta stvari koje mi nisu bile jasne u vezi aktivizma. Jer edukovanje cis ljudi ponekad može biti kao pokušaj da naučiš narcisa empatiji, tj da razvučeš gumicu za kosu.

Imam preko 50 bivših prijatelja/ica i poznanika/ca sa kojima sam prošla kroz sledeći proces:

Primetila bih da neka cis osoba koju poznajem i sa kojom sam donekle bliska, počinje da prati transfobične ljude i da lajkuje njihove transfobične objave na internetu. Shodno tome, skrenula bih toj osobi pažnju, objasnila zašto su ti tvitovi transfobični i odovorila na sva pitanja te osobe, ukoliko joj nešto nije jasno. Ta osoba bi onda razumela zašto su te objave transfobične, zahvalila bi mi se na vremenu koje sam izdvojila da joj sve to objasnim i rekla da te ljude više neće pratiti i da takve objave više neće podržavati lajkovanjem ili deljenjem. 

Međutim, onda bi ta osoba naletela, na primer, na video u kojem Ben Shapiro tvrdi da bi dozvoljavanje trans osobama da koriste toalet koji žele omogućilo muškim silovateljima da siluju žene i decu u ženskim toaletima. Ja bih onda izdvojila vreme i objasnila toj osobi da čak i ako dozvolimo trans osobama da koriste toalet koji žele, silovanje i pedofilija bi i dalje nastavili da budu ilegalni. A uvođenje bilo kakvog zakona koji zabranjuje trans osobama da koriste toalet koji žele bi bilo beskorisno, jer ne bi postojao nikakav način da se jedan takav zakon sprovede u praksi zato što ne postoji ni jedan jedini kafić, bar niti restoran u kojem ispred toaleta stoji osoba iz obezbeđenja, zadužena da proverava ljudima genitalije i hromozome. Ta osoba bi onda priznala da to što govorim ima smisla i da sam u pravu.

Međutim, ta osoba bi onda sledeće nedelje naletela, na primer, na video u kojem ultra-desničarki YouTube kanal ’’PragerU’’ promoviše dezinformaciju da ’’rodna ideologija’’ nameće to da trans deci od 5 godina bude dozvoljeno da se podvrgnu operacijama rekonstrukcije genitalija. Ja bih onda objasnila toj osobi da je bukvalno prvi preduslov za svaku rodno-afirmativnu operaciju punoletstvo i da kada kažemo da detetu koje je trans treba dozvoliti da se manifestuje kao rod sa kojim se identifikuje, da bi to sa 5 godina podrazumeva bukvalno samo izbor igračaka i odeće. Ne postoji ni jedan medicinski stručnjak niti bilo koja država u kojoj dete od 5 godina može da pristupi rodno-afirmativnim procedurama kao što su hormoni i operacije. Ni jedan/a trans aktivista/kinja se ne zalaže za to. Ta osoba bi razumela, i izvinila se za širenje dezinformacija i panike.

Međutim, nedelju dana kasnije bi ta osoba odgledala, na primer, YouTube video u kojem Donald Trump Jr tvrdi da Bajdenova administracija uništava ženska prava i ženski sport tako što dozvoljava ’’biološkim muškarcima’’ da se takmiče sa ’’biološkim ženama’’ naspram kojih imaju ’’biološku prednost’’. Ta osoba bi počela da govori stvari poput: Kako može trans žena koja je ’’biološki muškarac’’ od dva metra da se takmiči u borilačkom sportu sa cis ženom koja je ’’biološka žena’’ od metar i pedeset? Kako to može da bude fer? – I ja bih onda izdvojila vreme da objasnim toj osobi da je testosteron stvar koja muškarce čini bržim i jačim u sportu od žena, jer polni hormoni utiču na količinu mišićne mase koju razvijamo, gustinu kostiju i kapacitet pluća, i ponudila bih gomilu naučnih dokaza da hormonska terapija estrogenom čini da se mišićna masa i kapacitet pluća kod trans žena smanji i da dođe na nivo kakav je više tipičan za cis žene nego za cis muškarce. Kao i da polako ulazimo u doba u kojem dosta trans žena nikada nije ni prošlo kroz muški pubertet, zato što su im dati blokatori puberteta kada su bile tinejdžerke. A da osoba od dva metra i osoba od metar i pedeset centimetara nikako ne mogu biti sparene da se takmiče u borilačkim sportovima, jer se u takvim situacijama takmičari/ke sparuju na osnovu toga što su iste težine. Kada sam ja trenirala tekvondo, na takmičenjima je na svakih 5 kilograma bila nova kategorija, tako da osoba može biti sparen/a sa osobom koja je teža od nje maksimalno 4 kilograma. Scenario u kojem se osoba od dva metra i sto kilograma takmiči sa osobom koja ima metar i pedeset centimetara i ’’50 kilograma sa krevetom’’, je nerealan, jer borilački sportovi ne funkcionišu tako. Ta osoba bi onda rekla nešto poput: Ahaa… Nikada nisam razmišljao o tome. Nisam znao ništa od toga. To je sve vrlo interesnanto, hvala ti što si mi pojasnila.

A onda, nedelju dana kasnije, ta osoba bi, na primer, naletela na esej JK Rowling pod nazivom ’’TERF wars’’ u kojem tvrdi da su trans muškarci lezbejke koje ulaze u tranziciju da pobegnu od mizoginije i homofobije, i da postoje naučna istraživanja koja pored toga tvrde da su svi trans muškarci autistični i da je to pravi razlog zašto ulaze u tranziciju, jer su zbunjeni i ne znaju šta rade sa sobom, i da mi moramo da im oduzmemo pravo na telesnu autonomiju, jer očito neuroatipične osobe nisu sposobne da donose odluke o sopstvenom telu.

Ja bih mogla da sednem i da objasnim toj osobi da:

1. Ne privlače sve trans muškarce žene. Trans muškarci, kao i cis muškarci, mogu biti raznih seksualnih orijentacija.

2. Ući u tranziciju da bi izbegao mizoginiju i homofobiju nema nikakvog logičkog smisla, jer ćeš onda krenuti da se suočavaš sa transfobijom, a transfobično nasilje i diskriminacija su mnogo brutalniji i učestaliji od homofobičnog. Bukvalno pogledaj stanje transfobije na internetu: svake nedelje mi dolaziš sa nekom novom transfobičnom propagandom koju su te fašisti naučili da izrecituješ. 

3. Ne postoje nikakvi naučni dokazi da su sve transrodne osobe autistične ili neuroatipične. JK Rowling je u tom eseju napravila najgori propust koji se može napraviti kada se piše esej – nije ostavila apsolutno nikakve reference niti linkove gde je te ’’mudrosti’’ pokupila. A pogotovo sumnjam da bi ti znao da mi nađeš neki dokaz, jer su tvoji stavovi o trans osobama formirani na osnovu transfobičnih tvitova na koje si naleteo dok si dok si sedeo na wc šolji skrolujući Twitter i sada mi ih recituješ kao papagaj, iako si proveo bukvalno nula sekundi da tačnost tih tvrdnji proveriš.

4. Čak i da sve transrodne osobe jesu neuroatipične – i takve osobe treba da imaju pravo na telesnu autonomiju. Pokušaj patronizovanja takvih osoba na osnovu ’’mentalnog invaliditeta’’ je ’’ejblizam (ableism)’’.
5. Čak i ukoliko bi zabranio ili pak užasno otežao proces tranzicije neuroatipičnim osobama pod izgovorom da pokušavaš da ih ’’zaštitiš’’ od njihovih sopstvenih odluka – zabrana ili pak otežavanje procesa bi imalo kompletno suprotni efekat. Napadi na ljudsko pravo na telesnu autonomiju ne proizilaze iz potrebe da se osobe ’’zaštite’’ nego iz poriva za kontrolom nad drugim ljudskim bićima. Kriminalizacija abortusa ne zaustavlja cis žene da obave abortus, nego ih primorava da se okrenu crnom tržištu gde će abortus biti deset puta skuplji i nebezbedniji, ili pak da ga same obavljaju kod kuće ofingerom. Isto tako, onemogućavanje ili pak otežavanje procesa tranzicije ne zaustavlja trans osobe da uđu u tranziciju, samo ih primorava da se okrenu kupovini hormona na crnom tržištu gde moraju da ih plaćaju (u Srbiji konkretno) šest puta skuplje, i da određuju sami sebi dozu kod kuće.

Ja bih mogla da objasnim sve ove stvari toj osobi, ali u jednom momentu je potrebno postaviti pitanje: A zašto bih? Jer meni zvuči kao da ta osoba konstantno traži razlog da bude transfobična. Ja razumem da transfobi ne spavaju, da su sposobni da neprekidno pumpaju transfobičnu propagandu, da je ta transfobična propaganda svuda oko nas i da je prelako okliznuti se i pasti u jamu fašističke radikalizacije ukoliko nemaš pored sebe trans osobu, cis osobu koja je stručna na temu transrodnosti ili pak bilo koju osobu koja ima istoriju antifašističkog organizovanja, da te iz te jame povuče. Međutim, ja u isto vreme nemam snage i volje da konstantno sabiram nekome dva i dva. Ukoliko je nekome pet puta naširoko objašnjeno zašto su to što transfobi govore laži, ukoliko sam svaki put bila sposobna da naučnim dokazima i naučnim istraživanjima dokažem svoje tvrdnje, i ukoliko je nekome petnaest puta objašnjeno da je transfobima jedini cilj da šire laži i dezinformacije o transrodnosti kako bi manipulisali ljudima i podstakli mržnju prema trans osobama, zašto im šesti put daješ ’’benefit of the doubt’’? Zašto daješ ’’benefit of the doubt’’ ljudima koji su pet puta uhvaćeni u laži, a nećeš da daš ’’benefit of the doubt’’ meni iako sam isti toliko puta em dokazala da stvari koje govorim imaju logičkog smisla, em priložila dokaze da je to što govorim istina?

Ponavljam, prošla sam kroz ovaj proces sa minimum 50 bivših prijatelja/ica i poznanika/ca. Gomili tih ljudi sam rekla direktno da ne vidim poentu da pokušavam dalje da ih edukujem, jer vidim da su našli nove drugare koji su vrlo transfobični i samo traže izgovor da opravdaju transfobiju tih ljudi, kako ih ne bi grizla savest što se sa njima druže. A onda se vremenom prosto stope sa njima, postanu deo njihovog klana i počnu da rade isto što i oni.

I ovo je momenat u kojem ja obično blokiram takve ljude i ukinem im svaki mogući pristup sebi, na šta oni obično krenu da komentarišu: Eto! Trans aktivisti nisu spremni za razgovor. Očekuju od nas da bez pogovora samo prihvatimo njihove uslove i da ne postavljamo nikakva pitanja. 

I zbog ovoga kažem da edukovanje cis ljudi o trans pitanjima može biti ekstremno mentalno i emotivno iscrpljujuće. Ponavljam, osećam se kao da sam u vezi sa dečkom narcisom koji zahteva od mene da mu budem psihoterapet i da slušam njegove probleme i da mu objašnjavam stvari i da nudim rešenja, a on mene nikada ne pita kako sam ja. Od mene se stalno zahteva da pojašnjavam zašto ja i druge trans osobe ne ugrožavamo nikoga, a mene ta osoba nikada ne pita da li mene neko ugrožava. Od mene se očekuje da se pravdam zašto ja nisam opasnost po cis ljude, a niko nije voljan da udostji nebrojene situacije u kojima su mene cis ljudi diskriminisali i vršili nasilje nada mnom.

Ponavljam, vrlo je slično kao emotivni odnos sa narcisom kojeg pokušavaš da naučiš empatiji. Možeš ti njemu objasniti i zašto trans žene nisu opasnost po cis žene u toaletima, i da niko ne pokušava da operiše decu od 5 godina, i zašto nemamo prednost u sportu i zašto nismo nesposobni/e da donosimo odluke o sopstvenom telu, međutim onog momenta kada toj osobi okreneš leđa, ta osoba kreće da traži nove izgovore za svoju transfobiju. Možeš ti da razvlačiš gumicu koliko god hoćeš, ali onog momenta kada je pustiš, ona se vraća na staro.

Sve ovo sam shvatila otprilike na leto 2020-e godine. Shvatila sam da edukovanje cis ljudi ne samo da nije nešto što mene čini srećnom, ili pak nešto što me ispunjava, motiviše ili osnažuje, već naprotiv, nešto što je uglavnom ekstremno mentalno i emotivno iscrpljujući posao. Od tada sam počela da se okrećem više ka trans osobama i kvir zajednicama u kojima se bilo koji vid transfobije ni malo ne toleriše. I shvatila sam da je okruživanje takvim ljudima radiklano drugačije i mnogo prijatnije. Ne postoji ta konstantna tenzija da ja moram neprestano da edukujem osobu i da joj iznova dokazujem da ja nisam opasnost po nju, jer će u suprotnom da me, figurativno rečeno, spale na lomači. Kada sam sa drugim trans osobama, ne moram da objašnjavam šta znači biti trans, kako tranzicija izgleda, šta su hormoni, šta su operacije, sa čime se susrećemo itd, jer se upuštam u odnos sa osobom koja već iz ličnog iskustva sve to zna, i umesto tog konstnantog i iscrpljujućeg objašnjavanja i pravdanja sebe, možemo odmah da uskočimo u ljudske teme: da pričamo o muzici, o knjigama, o filmovima, o lepim mestima koja smo posetili, o koncertima na kojima smo bili, o hrani koju volimo da kuvamo, o hobijima koji su nam interesantni, o značenju tetovaža koje imamo itd… I pronalazila sam takve razgovore duboko osvežavajućim. Bilo mi je fascinantno da me neko vidi kao osobu, koja ima ljudska interesovanja i ljudsku priču, a ne samo kao trans tokena, a pogotovo kao konstnatnu potencijalnu opasnost po društvo, kojem neprekidno treba da pravdam svoje postojanje.

I krenula sam da apliciram ovo na svoj svakodnevni život: Na primer, takođe sam u jednom periodu ’’mjutovala’’ sve cis ljude koje pratim na internetu, zapratila gomilu trans ljudi, i stvorila trans-centrični prostor u kojem ja i druge trans osobe možemo, kao što rekoh, da konstantno razmenjujemo neke ljudske razgovore, o nekim naizgled malim i nebitnim temama, ali temama koje svako od nas pronalazi bitnim iz nekih svojih razloga. Takođe sam počela da pratim gomilu trans novinarki i spisateljica, kao što su Shon Faye, Paris Lees, Torrey Peters, Munroe Bergdorf, kao i nebinarne autore/ke kao što su Travis Alabanza, Alok, Bimini Bon Boulash koja je prošle godine objavila svoju biografiju, i počela sam da kupujem njihove knjige na internetu. I čitajući svaku od ovih spisateljica, našla sam se prvi put u situaciji gde se prepoznajem u literaturi. 

Postoji mnogo diskusija na temu inkluzije i reprezentacije, i dosta tih razgovora mi je često zvučalo presažvakano. Trans osobe najčešće imaju prilike da vide ’’sebe’’ ili u transfobičnim horor filmovima u kojima su transrodne osobe predstavljene kao manijaci i ubice, ili u užasavajuće sterilnim ’’trans’’ pričama koje cis ljudi pokušavaju da ispričaju za nas, koji se toliko trude da budu politički korektni da neizbežno učine samu priču jezivo dosadnom, pogotovo za trans osobe zato što se takvi sadržaji umesto fokusiranja na pripovedanje interesantne priče uglavnom vrte najviše oko edukovanja cis ljudi, ili češće oko posmatranja iskustva trans ljudi kroz prizmu bola i patnje, što bi trebalo da navede cis ljude da se sažale na nas. Takvi sadržaji ne samo da vrše komodifikaciju trans patnje, nego su takođe duboko licemerni, jer npr sadržaj filma ukazuje na to da je život trans osoba mnogo težak, jer su trans osobe stigmatizovane u društvu i diskriminisane kada traže posao, međutim kada se pogleda lista ljudi koji su bili angažovani na tom projektu, u pitanju su isključivo cis osobe. Čak i trans likove u filmu glume cis ljudi koji su se maskirali u trans osobu, jer režiser ili produkcijska kuća nisu hteli da angažuju pravu trans osobu, a sada licemerno zarađuju novac pripovedajući priču kako su trans osobe diskriminisane.

Biti trans žena koja čita knjigu koju je druga trans žena pisala za trans žene, je neverovatan osećaj. Pre 2020-e godine, dugi niz godina nisam pročitala ni jednu jedinu knjigu i stekla sam utisak da sam prosto izgubila sposobnost da se skoncentrišem na čitanje knjige. Međutim, kada sam počela da čitam interesantne knjige, koje su pisale druge trans osobe, u kojima ne samo da mogu da se prepoznam, nego mogu da pročitam gomilu svežih ideja, shvatila sam da zapravo obožavam da čitam knjige, samo dugo nisam nailazila na originalnu i drugačiju literaturu, koja pripoveda interesnatnu i nijansiranu priču sa kojom mogu da se poistovetim. 

Torrey Peters, autorka knjige ’’Detransition, baby’’, je trans žena koja je vrlo jasna i glasna po pitanju toga da su druge trans žene njena ciljna publika, jer su zahtevnije. U više intervjua je rekla da njoj nije interesantno da piše za cis ljude, jer je cis ljude prelako šokirati stvarima kao što su hormoni i operacije, dok kada pomeneš te stvari trans ženama, one samo zevnu od dosade. S toga, trans žene su zahtevnija publika. Mi smo priču o hormonima i operacijama čule milion puta, i potrebno je napisati daleko originalniju i interesantniju priču, i započeti neke mnogo više nijansirane razgovore, kako bismo mi bile zainteresovane.

Na primer, cis ljudi vrlo često pokušavaju da razumeju rodnu disforiju kao ’’zarobljenost u pogrešnom telu’’. Pokušavaju da razumeju iskustvo trans žene kao ’’žene zarobljene u telu muškarca’’. I gomili trans osoba se diže kosa na glavi od ove metafore. Torrey Peters u svojoj knjizi ’’Detransition, baby’’ i u intervjuima u kojima promoviše knjigu govori da je zapravo prolaženje kroz razvod daleko bolja metafora za transrodnost, živenje sa rodnom disforijom, i donošenje odluke da uđeš u tranziciju: 

Ceo život ti govore da je ta stvar za tebe, odgajana si i učena na svakom koraku da je ta stvar za tebe, međutim si si bolno svesna da ta stvar prosto nije za tebe. I čak i kada si sa najboljim prijateljem kojeg neizmerno voliš, i kada ste u tvom omiljenom restoranu koji obožavaš, i jedete svoju omiljenu hranu, ti prosto ne možeš da uživaš u momentu, jer postoji taj crni oblak koji te neprekidno prati svuda. Taj nemir, kao kada znaš da ćeš odmah nakon toga morati da se vratiš kući gde te čeka muž sa kojim se ne slažeš, i sa kojim ćeš da se svađaš, pored kojeg ne možeš sekundu jednu da se opustiš i niti možeš svoju kuću da smatraš domom, nego je vidiš kao ratno polje od kojeg stalno bežiš. I užasno želiš da se razvedeš, jer bi razvod obustavio tvoju patnju, međutim stalno ga odlažeš, jer da bi to uradila moraš da prođeš kroz užasno neprijatan proces saopštavanja mužu da želiš razvod, i da se plašiš kako će da reaguje, i da li će da ti pobaca stvari kad izađeš iz kuće i da promeni bravu, i moraš da svim prijateljima saopštiš, i da pokreneš jezivo iscrpljujuću legalnu proceduru koja može trajati godinama, da bi na kraju konačno bila slobodan/na da prosto postojiš bez tog tereta.

Življenje sa rodnom disforijom, autovanje kao trans i otpočinjanje tranzicije izgleda identično. Ceo život si odgajana da veruješ da si ti tog roda, međutim ti si bolno svesna da nisi. Ta rodna disforija te poput crnog oblaka prati svuda i onemogućava te da uživaš u prelepim stvarima koje ti se dešavaju. Svesna si da je jedini način da se tog crnog oblaka otarasiš – da se autuješ i uđeš u tranziciju, međutim užasno se plašiš kako će ljudi da reaguju kada se autuješ. Kako će da reaguju tvoji roditelji? Da li će otac na mrtvo da te prebije kad mu se autuješ? Da li će da te izbace iz kuće i da li ćeš kada se vratiš iz grada zateći promenjenu bravu i svoje stvari u kontejneru? Moraš da saopštiš svim prijateljima i da pokreneš iscrpljujući medicinski i legalni proces koji traje godinama, samo da bi bila to što jesi i da bi prosto mogla da postojiš bez tog tereta.

U oba slučaja, moraš da dozvoliš da ti se ceo život takav kakvog ga znaš, raspadne kako bi mogla da ga izgradiš ispočetka. I da nakon što uradiš sve to, naučiš da ne budeš ogorčena zbog toga što ti se desilo, nego da nastaviš dalje sa svojim životom, verujući da je moguće pronaći sreću.

Sećam se momenta kada sam ovo pročitala u ’’Detransition, baby’’ i da sam bila oduševljena da konačno čujem da neko kompletno razume moje iskustvo, da daje adekvatnu i originalnu metaforu koju nikada ranije nisam čula, i da demonstrira fenomenalno nijansirano objašnjavanje ljudima koji to iskustvo nisu imali, davajući primer sa kojim bi oni mogli donekle da se poistovete. 

Moja omiljena knjiga na svetu je ’’What if feels like for a girl’’ britanske spisateljica Paris Lees. Ona je trans žena koja je napisala memoar o svojim tinejdžerskim danima. Opisuje svoje detinjstvo kao vrlo feminizirani gej dečak, vršnjačko nasilje sa kojim se zbog te feminiziranosti suočavala u školi, nasilje sa kojim se suočavala na ulici i nasilje sa kojim se suočavala u svom domu od strane nasilnog, homofobičnog i transfobičnog oca. I opisuje kako se od ranih tinejdžerskih dana okrenula LGBTIQ zajednici, počela da izlazi na kvir mesta i da tamo upoznaje druge trans žene i dreg kraljice koje su joj dale osećaj pripadanja i porodice, jer su se trudile da neprestano brinu jedna od drugoj. I dok čitam njenu knjigu, imam osećaj kao da čistam svoj sopstveni dnevnik kada sam bila tinejdžerka.

Najstrašnija stvar koja joj se u toj knjizi dešava je to što niko nije bio zainteresovan da brine o njoj, zbog čega je prinuđena da sa 14 godina počne da se bavi prostitucijom. Moje iskustvo je donekle bilo slično. Ja sam kao dete od 17 godina počela da imam seks sa odraslim muškarcima koji su mi davali određene stvari koje su mi bile neophodne da preživim, kao što su na primer bili novac, hrana ili odeća. Sa 18 godina sam pobegla od kuće, jer nisam više mogla da trpim vršnjačko nasilje u svom rodnom gradu, ni u školi ni na ulici, i odselila sam se iz svog rodnog grada u Beograd gde sam živela sa starijim muškarcem koji je imao 29 godina sa kojim sam imala dogovor da ću imati seksualne odnose sa njim u zamenu za smeštaj i hranu. 

Ovo je iskustvo o kojem sam dugo ćutala i retko pričam o ovome, jer često imam utisak da sam jedina trans osoba kojoj se ovo desilo, međutim što sam više počela da se okružujem drugim trans osobama i da čitam dela trans ljudi koji pišu o svojim iskustvima, sve više postajem svesna koliko često trans osobe zapravo trpe vršnjačko nasilje u školi, nasilje na ulici i seksualno nasilje od ranih tinejdžerskih dana. Janet Mock, koja je takođe trans žena, u svojoj ’’Redefining realness’’ opisuje potpuno identično iskustvo (snimila sam YouTube video o ovoj knjizi https://www.youtube.com/watch?v=C4CdpCybQzY&). Dok sam čitala ’’What it feels like a girl’’ ja sam na svim mogućim nivoima, u potpunosti razumela svaki gram njenog bola, kako se ona osećala dok su joj se te stvari dešavale i vrlo dobro razumem koliko traume takva iskustva ostavljaju na ljude do kraja života.

I stvar koja je meni najfascinantnija u vezi ove knjige je to što je sam sadržaj knjige jeziv, stvari koje se njoj dešavaju su zastrašujuće: dete koje se suočava sa nasiljem, tuku je u školi, tuku je na ulici, tuku je kod kuće, sa 14 godina mora da ima seksualne odnose sa pedofilima da bi mogla da priušti sebi osnovne stvari itd. Međutim, ona ni u jednom momentu ne sažaljeva sebe. Ona pripoveda svoju priču na vrlo rečit i neopisivo duhovit način, a onda kada slušam njene intervjue ili vidim njen aktivizam u stvarnom životu, primećujem da ona svu traumu koju je doživela koristi kao motivaciju da se bori da trans deca danas ne moraju da se suočavaju sa stvarima sa kojima se ona suočavala kao dete ranih 2000-ih.

To je taj motiv koji trans kulturu čini fascinantnom – doživljavanja jezive traume, ali ne dozvoljavanja da te ta trauma proguta, pronalaženje načina da te to što ti se desilo ne ostavi ogorčenom, već naprotiv – dozvoliti da ti da snage da se boriš i za sebe i za druge (na primer, u njenom slučaju da današnja deca ne moraju da se suočavaju sa nasiljem koje je ona trpela kao dete). Ne mogu da ne budem inspirisana pričama trans ljudi koji demonstriraju snagu da iznesu sve, koji demonstriraju nesalomivu težnja za otporom, i prgavost prema nepravdi, diskriminaciji, nasilju i transfobiji, i taj besramni prkos u facu nasilnicima i transfobima, koji poručuje da bez obzira koliko se trudili da nam unište živote, mi ćemo uvek naći načina da preživimo, da se izborimo za sebe i druge, da pronalazimo lepotu u malim stvarima i da bez izvinjenja jurimo svoju sreću.

I shodno tome, kako sam počela da čitam sve ove knjige, osetila sam potrebu da ih delim sa drugim ljudima na internetu. Da im ispričam o tim fenomenalnim delima. Prevashodno drugim trans osobama, jer mislim da je jako bitno da svaka trans osoba koja se suočava sa nasiljem shvati da nije sama, a takođe i sa cis ljudima koji su zainteresovani da razumeju naše iskustvo i koji, ja zaista smatram da treba da počnu da konzumiraju autentične trans priče – znači ne kvazi ’’trans’’ iskustva cisrodnih reditelja/ki koji pokušavaju da komodifikuju neku ’’život piše drame’’ priču – nego prave, istinite, autentnične priče fenomenalnih trans ljudi, kojima nakon svega toga takođe treba da idu pare u džep za to što su tu knjigu napisali, ili taj film režirali.

Čitanje priča starijih trans žena me je neopisivno inspirisalo i osnažilo. A ponekad se nađem i u obrnutoj situaciji, gde meni mlađe trans osobe govore da ih moj aktivizam inspiriše. Od kako se bavim aktivizmom, vrlo često mi se dešava da mi mlađe trans osobe pišu na Instagramu da mi se zahvale za moj aktivizam, da mi kažu da ih je moj aktivistički ili umetnički rad inspirisao, da mi kažu da ih je to što sam ja podelila neko svoje iskustvo u kojem sam se borila da prevaziđem neke prepreke osnažilo da i oni učine isto. I sve te poruke skrinšotujem i čuvam u svom kompjuteru kao podsetnik da ne posustajem, pogotovo kada trpim šikaniranje od strane transfoba na internetu. A u novembru 2022-e godine sam imala priliku da prisustvujem svom prvom Transpozijumu, što je regionalni događaj, ili ti regionalno okupljanje trans aktivista i trans osoba, tokom kojeg se par dana družimo i uživamo u raznolikom programu, koji sadrži predavanja, radionice, tribine, žurke itd. Za Transpozijum 2022-e sam se prijavila da učestvujem, međutim organizatori su me ubrzo kontaktirali za dva različita angažovanja: da držim jedno predavanje i da puštam muziku na žurci poslednji dan. I tokom ta 4 dana sam upoznala mnogo trans ljudi, uglavnom trans ljudi koji su mlađi od mene, i mnogo njih mi je prišlo da mi se zahvali za moj aktivizam i za moj umetnički rad, i otišla sam kući vrlo ispunjena, vrlo inspirisana i vrlo motivisana da nastavim da se borim, jer vidim učinak koji moj rad ima na druge trans osobe. 

I ovo je razlog zašto sam rešila da okrenem fokus svog aktivizma sa edukovanja cis ljudi, na osnaživanje trans ljudi i osnaživanje zajednice. Zato što, kao što rekoh, ne sećam se da me je jednom u životu edukovanje cis ljudi učinilo srećnom, ispunjenom, inspirisanom ili motivisanom. Naprotiv, pronalazila sam sam proces užasavajuće iscrpljujućim, i vrlo često me je ostavio u kompletnom ’’burnout-u’’, jer sam istrošila svu moguću energiju objašnjavajući nekome jedne iste te iste stvari, konstnatno pravdajući svoje postojanje i objašnjavajući da ja nisam opasnost po druge – sve to da bi mi gomila tih ljudi na kraju samo okrenuli leđa i šikanirali me kada više nisam imala trunke preostale energije da neprestano u krug sa njima prolazim kroz isti proces.

Dok je rad na osnaživanju drugih trans ljudi i osnaživanju trans zajednice, imao kompletno suprotan učinak na mene. Osetila sam se viđeno. Osetila sam se shvaćeno! Osetila sam se osnaženo, inspirisano i motivisano da nastavim da radim dalje. I ovo je razlog zašto želim da maksimalno okrenem fokus svog aktivizma na osnaživanje trans ljudi i jačanje zajednice, jer razumem bitnost i moć iste u osnaživanju individualnih trans ljudi.

Veliki broj aktivista (najčešće liberala i centrista) se previše fokusira na stvaranje prostora u kojem bi da forsiraju dijalog između transfoba i trans osoba, ili pak ljudi koji podržavaju trans prava. I fašisti vrlo često pobeđuju zato što zloupotrebljavaju tu težnju liberala i centrista za racionalnom debatom. Ukoliko im je data platforma, fašisti će je neosporivo koristiti da lažu, da šire dezinformacije i da manipulišu ljudima kako bi u njima probudili mržnju prema manjinama (u konkretnom slučaju transfoba, prema trans osobama) i širili genocidne ideje. Često prolaze neopaženi, jer komuniciraju kroz kodirani jezik, tj takozvane ’’dog-whistles’’, do onog momenta kada su uspeli da dovoljno ljudi izmanipulišu da budu na njihovoj strani, i dovoljno pospešili mržnju prema trans osobama i normalizovali transfobiju, da mogu da izreknu naglas i one prikrivene ’’kontroverznije’’ stavove, sa kojima su do sada morali da budu suptilniji. Liberalni i centristički pristup antifašističkoj borbi garantuje gubitak, zato što liberali i centristi naivno veruju da su fašisti iskreno zainteresovani da se upuste u argumentovanu debatu, dok je fašistima jedino stalo da svoju propagandu prošire dalje i da izmanipulišu i regrutuju što više ljudi iz publike koji debatu slušaju. Liberalni pristup antifašističkoj borbi ne funkcioniše zato što su liberali i centristi toliko naivno fiksirni da ideju o racionalnoj debati, da ne primećuju da puštanje fašista u institucije vodi u ponor u kojem iste te institucije bivaju izjedane od strane fašizma, što im onda daje moć i privilegiju da sprovode institucionalnu diskriminaciju i nasilje nad manjinskim grupama koje targetiraju.

Drugim rečima, slušanje fašista kako šire svoju propagandu kroz ’’dogwhistles’’, sa liberalima i centristima, je kao gledanje serije u kojoj neko pravi dvosmislenu šalu, sa detetom koje ne razume dvosmilene šale – postoji celo jedno skriveno značenje koje mi registrujemo, a oni ne.

Fašizam se ne pobeđuje tako što ćemo konstnatno da nastojimo da stvorimo dijalog sa fašistima. Fašizam se pobeđuje tako što nastojimo da ne zaboravimo istoriju antifašističke borbe, tako što ćemo biti voljni da razumemo nove načine na koje fašizam uči da bude fleksibilan, tako što ćemo slušati manjinske grupe kada pokušavaju da nas nauče da čujemo takozvane ’’dog-whistles’’ i da čitamo podtekst, tako što nećemo tolerisati ni najmanju moguću količinu fašizma, nego aktivno raditi na deplatformizaciji fašista, i tako što ćemo raditi na jačanju (u ovom slučaju trans) zajednice i truditi se da stvorimo prostore u kojima je fašizam neprihvatljiv, u kojima se ne toleriše i u kojima ga je nemoguće normalizovati.

Razumem neophodnost edukovanja cis ljudi o transrodnosti i problemima sa kojima se susrećemo, ali takođe mi je bitno da udostojimo da često svoje delovanje kompletno fokusiramo na traženje odobrenja od cis ljudi za svoje postojanje i da često zapostavljamo jako bitan deo, a to je rađenje na jačanju zajednice. Davanje prostora trans ljudima u kojem mogu da budu to što jesu, prostora za koji znaju da u njemu niko neće smeti da ih targetira, ni na osnovu rodnog identiteta, niti na bilo kom drugom osnovu. Treba da se fokusiramo na pružanje osećaja zajednice i pripadanja. Ukazivanje na fenomenalnu umetnost (bilo to knjige, filmovi, serije ili bilo koji drugi mediji) u kojem transrodne osobe ne samo da mogu da prepoznaju sebe i svoja iskustva, nego da pronađu uzore u tim trans osobama spisateljima, glumcima i rediteljima, koji bivaju slavljeni i cenjeni za svoje umetničke sposobnosti i smelost da ispričaju svoju priču. Rađenje na stvaranju atmosfere u kojima se trans osobe osećaju kao da je njihovo postojanje bitno, jer je to nešto što ne čujemo gotovo nigde i gotovo nikad.

Ja nisam zainteresovana da večno edukujem cis ljude, da tražim njihovo prihvatanje, niti želim da mi dopuste da sedim za istim stolom kao oni. Moljenje ljudi za minimum empatije je ponižavajuće. Ja sam zainteresovana za formiranje vrlo snažnog anti-fašističkog fronta koji ne toleriše bilo koji vid transfobije i koji bez izvinjenja i bez pogovora nastoji da se izbori za kompletnu socijalnu, ekonomsku i političku jednakost trans osoba.