Naša Juno bila je jedna od govornica na osmomartovskom maršu. Isti prenosimo u celosti:

Ja jesam aktivistkinja trans organizacije, ali neću govoriti samo u ime trans žena. Sve mi koje društvo ne uspeva uklopiti u, niti nas objasniti kroz svoje parališuće norme ženstvenosti, i sve prema kojima gaji duboke predrasude – Sve mi delimo slična iskustva omalovažavanja i isključivanja, u javnim i privatnim prostorima, i u državnim institucijama. Bez tog minimuma poštovanja naših ličnosti, naših tela i naših potreba – i kad tražimo i kada gubimo posao, mi smo prepuštene same sebi.
Dok se školujemo savetuju nam da odložimo naše razlike i naš ponos dok sa tim ne završimo. Kada nas podvrgnu psihijatrijskim ispitivanjima da uporno dokazujemo ko smo, kažu nam kako nije puno bar godinu-dve dana čekanja i pravne nevidljivosti – jer lična karta ne odgovara našem opisu i svakodnevnom izražavanju. Kod lekara ili nema doktora obučenog da nas pregleda, ili se samo pravimo da nas boli.
Sva istraživanja jasno ukazuju da lezbejke, biseksualne i trans žene disproporcionalno trpe fizičko nasilje, disproporcionalno ostaju i bez krova nad glavom – a za državu mi i dalje nekako nismo socijalno ranjiva grupa. A u isto vreme, onima koje zatraže neku vrstu skloništa i socijalne pomoći, kažu da ne mogu garantovati bezbednost. Ustav kojim je zabranjen svaki oblik diskriminacije za mnoge žene je mrtvo slovo na papiru!
Mnoge trans žene sanjaju o bilo kakvom poslu, o bilo kakvom stanu gde nam neće odmah zatvoriti vrata zbog našeg identiteta. Ili zbog boje kože, invaliditeta ili šta im već ubode oko. I pre nego što izustimo i jednu reč. I to se dešava bez puno prikrivanja i straha od posledica – jer kome da prijavimo? Ko će nama poverovati? A kada se konačno dokažemo i dobijemo neki posao – na njemu postojimo samo kao priče iza naših leđa. Skrivaju nas od stranaka, izoluju nas iz kolektiva, i ignorišu naše talente i doprinose prihodima jer znaju da znamo da nemamo kud. I možda nas se sete za neki dan vidljivosti.
Pune su nam uši izgovora kako naši identiteti, kao da su u pitanju samo reči, nisu prioritet u doba krize. Da mi same nismo prioritet! Ili nam kažu kako je svim ženama tako. A ja se ne sećam kad njima uši nisu bile zapušene za potrebe radnica! Pa mi se i borimo i dižemo glas za sve naše sestre, i ne smemo da dozvolimo da nas okrenu jedne protiv drugih pričajući nam istu priču kako je za nas ostalo premalo zbog neke druge žene. Ostalo je toliko jer su za sebe uzeli previše, jer nama bacaju mrvice – a mi nećemo više da pristanemo na ponižavajuće uslove rada niti da se zatvorimo u naša 4 zida.