Kako osvajati slobodu u ordinaciji? – „zdravstvena nega za marginalizovane“

U prethodna dva teksta (Lek od sebe ili za sebe i Više nege, manje patologizacije – Kakva nam je zdravstvena zaštita potrebna?) detaljno smo analizirali probleme i ponudili rešenja za unapređenje zdravstvene nege trans i interseks osoba, ali neminovno i nekih drugih marginalizovanih grupa. Jasno nam je bilo da pacijente moramo više uključiti u proces donošenja medicinskih odluka, ali to je i kod nas više stvar primene zakona nego potrebe da se isti znatno menja:

„Međusobni odnosi lekar – pacijent moraju da se zasnivaju na uzajamnom poverenju i odgovornosti, tako da pacijent aktivno učestvuje u svom lečenju” glasi član 51. Kodeksa Medicinske etike Lekarske komore Srbije.

Ipak zakonom predviđenu slobodu i prava teško je ostvariti u realnim uslovima gde „interferiraju“ lična osećanja, predrasude, odnos društva prema nekom identitetu ili stanju, itd. obe strane. Sistem za obaveštavanje zdravstvenih radnica_ka o izmenama u preporučenoj praksi postoji, lekare koji vam iskreno žele pomoći možete naći, ali iz mnogih razloga koje smo pomenuli do sada neće uvek znati kako da vam ispravno izađu u susret, kako da podstaknu vašu autonomiju, ili da li uopšte da pretpostave da je imate? Šta ako redovno konzumirate psihoaktivne supstance ili ste jako zbunjeni situacijom u koju vas je patrijarhalno i seksističko društvo dovelo kao što je to Vanja (u prvom tekstu Lek od sebe ili za sebe).

Pre svega, nepoštovanje pacijenata (npr. oslovljavanje u pogrešnom rodu/pogrešnim imenom), neuvažavanje naše autonomije i šture, nejasne ili nedosledne informacije koje pružaju medicinski stručnjaci čine da se pacijenti na neki način otuđe od onih koji bi trebali da im pomognu. Posledice toga mogu biti vrlo opasne, pogotovo u situacijama intenzivnog straha. Osoba koja se plaši i koja podsvesno oseća da joj zdravstveni sistem oduzima kontrolu nad sopstvenim telom, može sigurnost potražiti u alternativnim i neproverenim metodama lečenja, kao i u teorijama zavere. Ovome je teže odupreti se nego što može izgledati „sa strane“ jer naš mozak traži racionalno objašnjenje i rešenje svojih strahova, a teoretičari zavere to koriste nudeći plitka i jednostavna objašnjenja svojih teorija, pritom uveravajući ljude da su oni koji u to veruju „prozreli laži zdravstvene mafije“ i da će samim tim preživeti, dok istovremeno lažnim vestima (kao dokazima da „nisu ludi“ što se plaše) im potpiruju strahove od kojih profitiraju.

Intenzivan strah i osećaj nemogućnosti da se išta promeni i sebi pomogne u datim uslovima gotovo uvek dovode do pasivnog ponašanja, što uključuje i nekritičko poverenje, bespogovorno slušanje lekara i praktičnu neuključenost u sopstveno lečenje – tj. ako takav pacijent uopšte još uvek ide kod pravih lekara. Iako je sasvim sigurno da se do ovakvih zaključaka moglo doći i na humaniji način, ovo je provereno i na životinjama. U dve grupe, životinje su nakon zvučnog signala izlagane elektrošokovima u kavezu, ali je samo jedna grupa imala mogućnost da pritisne taster koji bi predupredio elektrošok nakon signala. Nakon izvesnog broja ponavljanja, kavezi su otvoreni i životinje su mogle i da prosto iskoče nakon najave elektrošoka. Međutim, one koje nisu imale taster nisu više ni pokušavale – samo bi se sklupčale, cvilele i iščekivale „neizbežno“.

Najčešće pasivnost nije ovako drastična kod ljudi, ali i dalje podsvesno otvara prostor za spoljne uticaje na sopstvene odluke i dobrobit.

Baš zato sam dala primer Vanje koji_a odlazi psihijatru povodom gornje operacije:

Vanja je sigurnan_na da će mu to rešiti disforiju i višegodišnju zatvorenost i depresiju. Psihijatar ukazuje na to da je Vanja već dugo bio_la opsednut_a svojim fizičkim izgledom, ali uprkos nekad i ekstremnim metodama nikada nije bio_la zadovoljan_na rezultatima, pa bi ova želja mogla biti dalja eskalacija koja neće doneti boljitak kao ni prethodne. Vanja ipak tvrdi da su to bili uzaludni pokušaji da svoju nelagodu pripiše bilo čemu što ga_ju ne bi učinilo trans osobom. Ipak, psihijatar je i dalje sumnjičav jer Vanja priznaje da je imao_la dosta neprijatnih socijalnih iskustava zbog veličine svojih grudi, što bi moglo biti koren svih ovih problema. Zbog toga predlaže da Vanja potraži psihoterapeuta i proba da razreši to kroz terapiju, ali on_a ne oseća da može još dugo u tom stanju da izdrži, i sumnja znajući da mu_joj bajnder  pomaže.

Ka intersekcionalno-feministički informisanoj praksi

Spoljašnji uticaji na rasuđivanje dugo su zadavali glavobolje etici zdravstvene zaštite i socijalne brige. Ako ne možemo da ih izdvojimo i izmerimo, kako onda da znamo da li Vanja zaista oseća disforiju ili čisto socijalni pritisak tj. opresiju? Drugim rečima, da li poseduje dovoljan stepen autonomije za odluku o gornjoj operaciji?

Ako bismo autonomiju definisali kao posedovanje racionalno-kognitivnih kapaciteta izolovane individue (da može logički da razmotri opcije, uporedi ih sa svojim vrednostima i potrebama i odmeri sopstvene mogućnosti) naišli bismo vrlo brzo na problem sa implikacijama priznavanja ili osporavanja autonomije individuama koje jasno trpe opresiju ili neku vrstu nasilja. Naime, najveći deo opresije i eksploatacije događa se bez ikakvog ’pištolja na čelu’ i čak naizgled u prisustvu različitih alternativa i vrsta pomoći, a danas i uz neograničen pristup informacijama na internetu. Pritom, možemo zamisliti da će takva individua biti u kontaktu sa ostalima sličnih iskustava, pa bi i udruživanje teoretski tebalo da bude moguće.

Uzmimo za primer trans ženu sa dovoljnim prihodima od online poslova – ali koja se nalazi u vezi u kojoj joj dečko brani ikakav kontakt sa queer svetom i prijateljima jer ne želi ikome da prizna da je sa trans ženom. Iako joj to ne prija, zbog ovoga se takođe jako trudi da bude stereotipno ženstvena i ostaje u vezi. Njeni prijatelji je znaju kao inače osnaženu ženu i stoga neki od njih veruju da je loša drugarica koja pokušava ispasti bolja od njih tako što će se uklopiti u stereotipe. Ostali pak naglašavaju da je ona zaljubljena u nesigurnog muškarca i da sigurno zbog emocija ne može racionalno rasuđivati.

Naime, obe ovakve procene gube iz vida to koliko je ona postala nesigurna baš zbog takve situacije i neće joj biti ni od kakve pomoći. Dok je prva okrivljuje za nasilje koje trpi jer „zašto prosto ne raskine?“, druga je tretira kao nemoćnu žrtvu bez kapaciteta da sama oseti i formuliše šta joj je potrebno da bi izašla iz takvog odnosa. A istina je i da nikoga ne možemo istinski „spasiti“ i „osloboditi“, već samo pomoći da osoba oslobodi samu sebe.

Zbog ovakvih primera filozofi su se umesto takvom proceduralnom definisanju autonomije okrenuli supstancijalnoj teoriji: prema Paul Bensonu i Robinu Dillonu to konkretno znači da osoba mora ceniti sebe i svoje kapacitete da bi bila autonomna. Međutim, mnogi od nas koji su dugo bili u nezdravim odnosima, degradirajućim po našu sliku o sebi, mogu se setiti situacija kada smo prelomili i rešili da nešto drugačije pokušamo i tek tada počeli da se osećamo bolje povodom sebe. To novostečeno samopouzdanje je neprocenjivo jer nas sprečava da ponovo poverujemo da je ok da neko drugi diktira šta je za nas normalno i potrebno. Ali i pre toga smo doneli neke odluke koje su zaista bile u našem interesu i naša želja, zar ne?

Da bi prevazišle ovu slepu mrlju feministkinje Carolyn McLeod i Susan Sherwin su 2000.[1] predložile svojevrsnu integraciju proceduralnog i supstancijalnog pristupa autonomiji kroz kriterijum da osoba mora imati poverenje u sebe i sopstvene kapacitete za odlučivanje i delanje da bi bila autonomna. One posebno razmatraju uticaj društva i opresije na ovakve kapacitete, što njihovu teoriju svrstava među teorije relacione autonomije. Prema njima ovakvu autonomiju karakterišu:

  • Poverenje u sopstvene kapacitete za odlučivanjem – da bi osoba uopšte krenula da razmišlja o svojim opcijama, ona mora verovati da za to poseduje dovoljno dobre informacije kao i dovoljno dobre sposobnosti zaključivanja. Dakle, psihijatar bi trebao prvo da pokuša da objasni Vanji šta tačno podrazumeva gornja operacija, koje metode postoje, kao i koje su moguće posledice. Time nadomešćuje to koliko malo informacija postoji o tranziciji, a još manje dolazi do trans zajednice. Ako Vanja ovo razume, čak i ako je još uvek nesigurno zbog toga što prvi put čuje i odlučuje o takvim stvarima, može preći na sledeću tačku:
  • Poverenje u sopstvenu sposobnost da sprovedemo našu odluku – bilo da se Vanja odluči za gornju operaciju ili za psihoterapiju, ono mora verovati u realnu mogućnost uspešnog ishoda ovih podviga po sebe. Pošto Vanja već veruje da im operacija može pomoći, psihijatar treba da se pobrine da Vanja razume da bi i bez operacije, makar objektivno gledano, moglo da živi autentično. Ovo se ipak ne sme završiti ubeđivanjem Vanje da njihov subjektivni doživljaj nije onakav kako ga Vanja tumači, i da zbog toga mogu bez gornje operacije.
  • Poverenje u vrednosti na kojima zasnivamo svoje odluke – uz sve gore navedeno, moramo verovati dovoljno u sebe i svoje vrednosti da odlučimo u sopstvenu korist. Ako je osoba iole svesna da su joj neke vrednosti nametnute, tj. ako ih na nekom nivou direktno povezuje sa osećajem niže vrednosti i/ili patnje, manje su šanse da će verovati u njih. Naravno, disforija sama po sebi narušava našu pozitivnu sliku o sebi, ali to ne znači da psihijatar može sam da proceni šta je njen koren (jer ne možemo Vanju svesti na prosti zbir autentičnih potreba i uticaja društva). On samo treba da popriča sa Vanjom o tome da li Vanja veruje da gornju operaciju bira samo zbog sebe, a ne zato što na primer veruje da osoba sa grudima ne može biti nebinarna ili na neki način manje vredi.
  • Autonomija nikad ne može biti potpuna – jer sam termin relaciona autonomija podrazumeva da je društveni uticaj uvek prisutan. Zato je na nju bolje gledati kao na društvenu praksu sa ciljem maksimalnog osnaživanja individue. Psihijatar stoga nema opravdanje da zadržava Vanju dok ne bude 100% siguran da Vanja potpuno nezavisno odlučuje – to je prosto nemoguće.
  • Autonomija se vežba – što više prilika nam društvo daje da samostalno odlučujemo, to ćemo biti sigurniji u svoje odluke. Na primer ako su nas roditelji podržavali u eksperimentisanju sa rodnim ulogama, mnogo je verovatnije da ćemo ispravno odlučivati i o većim promenama. Zato je važna socijalna podrška, pored same medicine. Ovo ipak ne znači da psihijatri treba da nas teraju da pre hormona živimo u skladu sa svojim identitetom – to bi bila samo opasna vežba poslušnosti.

Problemi su brojni, nijanse teško uočljive, a očekivanja i od zdravstvenog sistema i od nas samih dosta velika. Pa ipak, prešli smo već dug put od vremena kada je biti rodno-nekomformirajuća trans osoba bilo nezamislivo, ili od kada se na ženski pol gledalo kao na degeneraciju muškog. Odučavanje od „zdravorazumskih“ pretpostavki šta znači biti muškarac, žena, trans, gej, crnac, itd. je dug put koji zahteva neprekidno preispitivanje, a posebno kada su u pitanju institucije sa ingerencijom da odluče ko je zdrav i poželjan član društva. Zato se nadam da će ovaj tekst, bar neko vreme, biti dobra smernica na putu ka društvu u kome smo svi_e zaista slobodni_e da istražujemo, razvijamo i ispoljavamo svoj rodni identitet, seksualnost, i sve ostalo što nas čini tako jedinstvenima.

_________________________________________________________________________________________________________
  1. https://ir.lib.uwo.ca/philosophypub/345/[]
Podeli: