Autor_ka teksta: Aleks Mladenović

Transrodne osobe se međusobno veoma razlikuju po pitanju toga na koji način doživljavaju svoj identitet, svoju tranziciju, da li će ući u medicinsku tranziciju i u kojoj meri će izmeniti fizičke aspekte svog tela, i slično. Međutim, ono što je, barem većini, transrodnih osoba zajedničko jeste neka vrsta osećanja nelagode – bilo u vezi sopstvenog tela, uloge koju imaju u društvu, načinu na koji ih društvo percipira, kako im se obraća i slično. Neki od ovih vidova nelagode mogu biti veoma izraženi, neki se mogu javiti u blažoj meri, a neki se ne moraju ni ispoljiti kod određene osobe. Međutim, u velikoj većini slučajeva, transrodne osobe će osećati neku vrstu negativnih osećanja u vezi svog identiteta. Mogu se osećati tako jer su često primorane da ispoljavaju sebe kroz identitet koji im ne odgovara, bilo zbog socijalnog pritiska, nemogućnosti da iskažu sebe u onom smislu koji je njima najprirodniji, ili zbog toga što nisu ni svesne izvora ovih osećanja.

Nelagoda koju osećaju i osećanje psihičkog distresa, koji su posledica neslaganja između rodnog identiteta osobe i pola koji joj je pripisan po rođenju, mogu biti praćeni i depresijom, anksioznošću i suicidalnim ideacijama.¹ U mnogim studijama, pokazano je da je stepen depresivnosti, suicidalnosti i lošeg kvaliteta života, sa niskim samopouzdanjem, lošijom socijalnom podrškom i prisustvom anksioznosti i stresa viši kod transrodnih osoba u odnosu na cis osobe.² Negativna osećanja se kod ljudi mogu ispoljiti na različite načine i u različitoj meri. Tako, kod nekih ljudi, najveći problem može biti to što ih drugi ljudi ne oslovljavaju zamenicama i/ili imenom koji njima prijaju; kod drugih, najveći problem može biti fizički aspekt, poput posedovanja sekundarnih polnih karakteristika koje nisu u skladu sa njihovim rodnim identitetom; kod trećih može biti prisutno stanje nelagode u različitim aspektima istovremeno. Dakle, ne postoji jedan vid ispoljavanja koji osoba mora zadovoljiti da bi se identifikovala kao trans ili rodno nekonformirajuća osoba. Naravno, ne treba zanemariti ni socijalni aspekt, sredinu u kojoj osoba živi, relacije koje ima sa drugima, stepen prihvatanja i stepen nasilja koje trpi usled toga što je trans, finansijsku situaciju i sistemsku diskriminaciju koja je, naročito u Srbiji, itekako prisutna, jer su to sve faktori koji utiču na psihičko i fizičko stanje osobe. Upravo socijalni uslovi i iskustvo proživljavanja diskriminacije, opresije, nasilja, zlostavljanja, i slično pokazuju se kao značajni prediktori psihološkog distresa koji uključuje simptome depresije i anksioznosti.³

Kod nekih ljudi, negativna osećanja u vezi sopstvenog identiteta su prisutna u tolikoj meri da ispunjavaju kriterijume za formalno dobijanje dijagnoze rodne disforije. Kritični element rodne disforije je prisustvo klinički značajnog stresa koji je povezan sa snažnom i postojanom razlikom između izraženog roda, odnosno roda koji osoba oseća da jeste, i pola koji joj je dodeljen pri rođenju. U sedmom izdanju Standara nege za transseksualne, transrodne i rodno nekonformirajuće osobe Svetske profesionalne asocijacije za zdravlje transrodnih osoba, kao opcije tretmana navode se socijalna tranzicija, koja podrazumeva življenje u potpunosti ili povremeno u onom identitetu koji osoba oseća da jeste, zatim psihoterapija, hormonska terapija i hirurške intervencije.⁴ Preporučuje se, i u većini slučajeva se i sprovodi, idiosinkratičan pristup tretmanu, koji odgovara potrebama svake osobe pojedinačno. Ipak, tipičan tok tretmana prati psihološku i psihijatrijsku procenu, kao i kontrolisanje eventualno prisutnih psihičkih problema koje osoba može imati, bilo da su vezani za transrodnost ili ne. Zatim se uspostavlja dijagnoza disforije i započinje određeni period življenja u onoj rodnoj ulozi koja se poklapa sa identitetom osobe, a nakon toga slede medicinske intervencije, od kojih je prva, i najčešća, hormonska terapija, koja može biti praćena i hirurškim intervencijama u kasnijem periodu. Imajući u vidu da primena hormonske terapije u velikoj meri može izmeniti telo osobe, kao i uticati pozitivno na njeno psihološko stanje i funkcionisanje, a predstavlja i jeftiniji vid medicinskog tretmana u odnosu na često invazivne hirurške intervencije, mnoge trans osobe se odlučuju na terapiju hormonima, bez daljih medicinskih intervencija.

Mogućnost življenja u skladu sa identitetom sa kojim se osoba poistovećuje, bilo da to uključuje prihvatanje sebe u potpunosti i prihvatanje od strane drugih, socijalnu tranziciju, medicinsku tranziciju, ili bilo koji vid ispoljavanja sebe, pozitivno utiče na mentalno zdravlje i kvalitet života trans ljudi, što je pokazano u mnogim studijama u poslednjih nekoliko godina. Proces afirmacije rodnog identiteta osnažuje osobu i pozitivno utiče na psihičko blagostanje.⁵ Često je i samo shvatanje sopstvenog identiteta, njegovo osvešćivanje i prihvatanje, značajan aspekt koji dovodi do poboljšanja psihološkog stanja osobe. Takođe, podrška drugih, adekvatno korišćenje zamenica i imena koje osobi odgovaraju, poštovanje njenog identiteta, doprinose boljem psihičkom stanju i kvalitetu života. 

Hormonska terapija, koja uključuje menjanje fizičkih karakteristika osobe, smatra se medicinski neophodnom za mnoge trans osobe koje se odluče na ovaj korak, i ona često ublažava psihološki distres koji je asociran sa rodnom disforijom, umanjuje psihijatrijske komorbiditete, poput depresije, anksioznosti i slično, poboljšava seksualno funkcionisanje, kao i sveukupni kvalitet života.⁶ Hormonska terapija mnogim trans osobama pruža mogućnost da razviju bolji odnos sa svojim telom, na praktičan način olakšava svakodnevno funkcionisanje u društvu omogućavajući im da budu percepirane kroz identitet koji im je odgovarajući, a takođe i olakšava sklapanje novih prijateljstava, kao i intimnih relacija i odnosa. Rodna disforija može imati veliki uticaj na odnos koji osoba ima sa sopstvenim telom i njegovim izgledom, i posledično može dovesti do toga da se osoba ne oseća spremnom da ima bilo kakve bliskije i intimnije odnose sa drugima. Imajući u vidu da hormonska terapija, kao i ostale medicinske i hirurške intervencije za koje se osoba odluči, mogu izmeniti određene telesne aspekte, to daje mogućnost osobi da se oseća zadovoljnije sobom i da dozvoli sebi da stupa u odnose koje je do tada možda izbegavala. Ovo pokazuje da adekvatna terapija ima veliki značaj i za samo psihološko i telesno stanje osobe, kao i u praktičnom domenu svakodnevnog života, gde osoba ređe dolazi u potencijalno rizične situacije usled toga što ne izgleda na određeni način koji se očekuje.

Važno je napomenuti da i uzrast osobe igra veliku ulogu u tome kako će se osoba osećati i nositi sa različitim izazovima svakodnevnog života, disforijom, ali i tranzicijom. Mlađe trans osobe, naročito tinejdžeri i adolescenti, predstavljaju posebno ranjivu grupu koja iskazuje veći stepen psihopatologije i niže zadovoljstvo životom.⁷ Osobe mlađe od 18 godina, makar u Srbiji, nemaju pravo na započinjanje medicinskog tratmena hormonima i hirurškim intervencijama. Takođe, nemaju pravo ni na započinjanje terapije blokatorima koji služe sa supresiju polnih hormona kako bi se zaustavili efekti maskulinizacije ili feminizacije tokom puberteta. Blokatori se koriste kako bi hormonska terapija kasnije dala brže i možda efektnije promene, i kako bi se eventualno izbegle neke hirurške intervencije kada osoba odraste, ali i naravno kako bi se poboljšalo psihološko stanje i ublažila disforija mladih trans osoba koje još uvek ne mogu da započnu hormonsku terapiju, a iskazuju želju za time. Nemogućnost ove vrste terapije dosta otežava mladim osobama koji se bore sa disforijom, i često može dovesti do depresivnih stanja. Imajući u vidu da je period adolescencije već sam po sebi jedan turbulentan period, gde mladi upoznaju sebe, grade sopstveni identitet, prolaze kroz određene promene i u fizičkom, i u psihičkom i socijalnom smislu, ovo predstavlja jedno veoma ranjivo doba gde trans osobe mogu biti još izloženije riziku da pate od depresije i sucidalnih ideacija. Povrh tipičnih problema sa kojima se mladi suočavaju u ovom periodu, trans osobe se dodatno bore i sa neželjenim promenama na sopstvenom telu, kada kreću da se ispoljavaju sekundarne polne karakteristike koje nisu u skladu sa njihovim identietom. Upravo u tom periodu se često i razvijaju snažna osećanja tuge, nezadovoljstva i depresije usled nemogućnosti da se promeni ili zaustavi proces razvijanja tela koji nije u skladu sa identitetom osobe. Zbog toga je jako važno pružiti im adekvatnu podršku, prvenstveno porodičnu i socijalnu od strane roditelja i bliskih članova porodice i prijatelja, kao i psihološku, a naravno, ukoliko je osobi potrebno, mora postojati i adekvatan medicinski tretman koji će se primeniti u cilju smanjenja problema sa kojima se osoba nosi. 

U drugim državama, poput Sjedinjenih Američkih Država, maloletne osobe kada uđu u pubertet imaju pravo na tretman blokatorima hormona, a kasnije ostvaruju i pravo na otpočinjanje hormonske terapije. Uticaj koji blokatori hormona kod maloletnih osoba imaju na smanjenje depresije, suicidalne ideacije i poboljšanje kvaliteta života pokazan je u jednoj longitudinalnoj studiji rađenoj od 2013. do 2018. godne u SAD-u⁸, gde je pokazana promena u psihološkom stanju trans osoba, a koja je u vezi sa primenom adekvatne terapije. Stepen depresivnosti se značajno umanjio, dok je kvalitet života porastao, što je naročito bilo prisutno kod MTF osoba, imajući u vidu da je testosteron jači hormon, koji, kada se kod MTF osoba supresuje, dovodi do većih, osetnijih i vidljivijih promena nego kada se kod FTM osoba supresuje estrogen. Slični rezultati su dobijeni i u drugim studijama koje su pratile promene u psihičkom funkcionisanju mladih nakon primene adekvatne terapije.⁹ Pokazano je da postoji značajno umanjenje stepena depresije, poboljšanje psihičkog funkcionisanja i povećanje zadovoljstva životom, umanjenje stepena doživljene disforije, razvoj boljeg odnosa sa sopstvenim telom, i uvećanje subjektivne sreće koja dostiže sličan nivo kao kod ne-trans vršnjaka.

Još jedna posebno ranjiva grupa jesu trans žene, koje često saopštavaju više nivoe depresivnosti i nižeg kvaliteta života u odnosu na trans muškarce i nebinarne osobe.¹⁰ One su posebno ranjiva grupa jer je društvo u većini slučajeva manje spremno da ih prihvati i one često trpe veću stopu nasilja, viktimizacije, diskriminacije, odbacivanja i slično. Zbog toga je jako važno imati na umu podatke koji pokazuju da su psihološka i socijalna podrška, pored adekvatne medicinske podrške i terapije, jedni od glavnih protektivnih faktora koji utiču na poboljšanje psihološkog zdravlja trans žena i povećanja kvaliteta života.¹¹ Trans žene češće saopštavaju da dobijaju manje socijalne podrške, a imajući u vidu da je ovakav vid podrške jako značajan za osobe koje su posebno ranjiva grupa i koje se bore sa diforijom, ovo je veliki problem. Zbog toga, osnaživanje i afirmisanje rodnog identiteta osobe, pružanje psihološke, socijalne, kao i praktične podrške dovodi do ojačanja same osobe, što joj pomaže da se lakše nosi sa opresijom sa kojom se može suočavati u društvu. 

Postoji nekoliko faktora za koje se zna da utiču na psihičko blagostanje u opštoj populaciji, uključujući nivoe samopoštovanja, strategije nošenja sa problemima i društvenu podršku. Povezanost i podrška od strane drugih imaju pozitivan efekat na samopouzdanje osobe, načine prevladavanja i nošenja sa problemima, dok je, s druge strane, nedostatak ovakve podrške povezan sa povećanom ranjivošću na probleme sa mentalnim zdravljem, kao što su depresija, problemi u ishrani, pa i samoubistvo.¹² Kada su u pitanju transrodne osobe, bolja socijalna podrška povezana je sa nižim nivoima depresije i anksioznosti, a posledično i manjom verovatnoćom samopovređujućeg ponašanja ili pokušaja suicida. Takođe, transrodne osobe koje imaju adekvatnu podršku bliskih ljudi saopštavaju više nivoe samopouzdanja i kvaliteta života.

Nažalost, veliki broj trans ljudi nema podršku ove vrste, i često najbliži članovi porodice nisu u stanju da na adekvatan način prihvate i podrže svoje trans dete, sestru, brata. Zbog toga, mnoge trans osobe, koje već mogu patiti od nedostatka podrške od strane društva, bivaju u još težoj poziciji, na kojoj ostaju bez podrške primarne porodice, a koja je izuzetno važna za psihološko blagostanje svake osobe. Osvešćivanje članova porodice, rad sa njima na prihvatanju člana koji je trans i ukazivanje na značaj koji njihova podrška ima na kvalitet života tog člana, naročito ukoliko je u pitanju dete, neophodno je kako bi se smanjili rizični faktori za lošije mentalno zdravlje i kvalitet života trans ljudi.  

Osećaj pripadanja je osnovna ljudska potreba koja je u vezi sa sveukupnim psihološkim zdravljem i definiše se kao iskustvo lične uključenosti i integracije unutar sistema ili okruženja u kome se osoba nalazi. Konkretno, prisutnost ovog osećaja, odnosno, visoki nivoi osećanja pripadnosti, u pozitivnoj su vezi sa prethodno pomenutim faktorima psihičkog blagostanja, odnosno, sa višim nivoom samopouzdanja i kvaliteta života, a nižim nivoima depresivnosti i anksioznosti. Niski nivoi ovog osećanja predstavljaju značajan prediktor i rizični faktor suicidalnog ponašanja.¹³ Za osobe koje pripadaju manjinskim i marginalizovanim grupama, ovo osećanje često može biti dostignuto samo unutar zajednice koja okuplja ljude sa sličnim iskustvima. Unutar ovih zajednica, osobe se mogu osećati bezbednije, mogu osećati da ih osobe oko njih bolje razumeju i više prihvataju jer dele slična iskustva ili prolaze kroz slične probleme i osećanja, a takođe i uživaju veći stepen podrške i lakše sklapaju bliske odnose. Značaj koji podrška unutar zajednice ima za osobe koje se nalaze u marginalizovanim grupama vidi se u tome što one osobe koje imaju takav vid podrške, pa samim tim i više nivoe osećanja pripadanja određenoj grupi, imaju i manje nivoe depresivnosti i psihološkog distresa, i bolje psihološko stanje u odnosu na one osobe koje su u potpunosti izolovane, usamljene, i nedostaje im osećanje pripadanja bilo kojoj grupi.

Imajući u vidu sve prethodno rečeno, postaje jasno da postoje dva glavna izvora poteškoća sa kojim se trans osobe suočavaju i koji utiču na njihovo psihološko zdravlje, a koji se tiču ličnog domena osobe, odnosno postojanja osećaja nelagode u vezi nekog aspekta svog identiteta, i s druge strane, socijalnog domena, koji se tiče nedostatka adekvatne podrške od strane bliskih ljudi i društva uopšte. Kako ova dva aspekta značajno utiču na psihološko stanje i kvalitet života trans ljudi, neophodno je biti ih svestan. Što se tiče prvog aspekta, mogućnost dobijanja adekvatne psihološke pomoći, kao i medicinskih intervencije za osobe kojima je to potrebno, imaju ogroman značaj i uticaj na poboljšanje kvaliteta života trans osoba, smanjujući nelagodu koju one mogu osećati u vezi sa nekim aspektom sebe, snižavajući stepen rodne disforije i podižući zadovoljstvo u vezi sopstvenog identiteta i tela. Kada je u pitanju socijalni aspekt, pripadnost zajednici koja na adekvatan način razume osećanja i iskustva osobe, prihvatanje i podrška od strane primarne porodice, kao i drugih bliskih ljudi, značajni su prediktori zadovoljstva životom i umanjenja psiholoških problema trans osoba. Osvešćivanje ovih aspekata i domena koji značajno utiču na psihološku dobrobit trans ljudi, neophodno je kako bi se smanjio stepen patnje koju mnoge trans osobe proživljavaju i kako bi se poboljšao sveukupan kvalitet života trans ljudi.

REFERENCE

1. White Hughto, J. M., & Reisner, S. L. (2016). A Systematic Review of the Effects of Hormone Therapy on Psychological Functioning and Quality of Life in Transgender Individuals. Transgender Health, 1(1), 21–31. https://doi.org/10.1089/trgh.2015.0008
2. Warren, J. C., Smalley, K. B., & Barefoot, K. N. (2016). Psychological well-being among transgender and genderqueer individuals. International Journal of Transgenderism, 17(3–4), 114–123. https://doi.org/10.1080/15532739.2016.1216344
3. Bockting, W. O., Miner, M. H., Swinburne Romine, R. E., Hamilton, A., & Coleman, E. (2013). Stigma, Mental Health, and Resilience in an Online Sample of the US Transgender Population. American Journal of Public Health, 103(5), 943–951. https://doi.org/10.2105/ajph.2013.301241
4. World Professional Association for Transgender Health. (2012). Standards of Care for the Health of Transsexual, Transgender, and Gender Nonconforming People [7^th Version]. https://www.wpath.org/publications/soc
5. Glynn, T. R., Gamarel, K. E., Kahler, C. W., Iwamoto, M., Operario, D., & Nemoto, T. (2016). The role of gender affirmation in psychological well-being among transgender women. Psychology of Sexual Orientation and Gender Diversity, 3(3), 336–344. https://doi.org/10.1037/sgd0000171
6. Murad, M. H., Elamin, M. B., Garcia, M. Z., Mullan, R. J., Murad, A., Erwin, P. J., & Montori, V. M. (2010). Hormonal therapy and sex reassignment: a systematic review and meta-analysis of quality of life and psychosocial outcomes. Clinical Endocrinology, 72(2), 214–231. https://doi.org/10.1111/j.1365-2265.2009.03625.x
7. Bouman, W. P., Davey, A., Meyer, C., Witcomb, G. L., & Arcelus, J. (2016). Predictors of psychological well-being among treatment seeking transgender individuals. Sexual and Relationship Therapy, 1–17. https://doi.org/10.1080/14681994.2016.1184754
8. Achille, C., Taggart, T., Eaton, N. R., Osipoff, J., Tafuri, K., Lane, A., & Wilson, T. A. (2020). Longitudinal impact of gender-affirming endocrine intervention on the mental health and well-being of transgender youths: preliminary results. International Journal of Pediatric Endocrinology, 2020(1). https://doi.org/10.1186/s13633-020-00078-2
9. de Vries, A. L., McGuire, J. K., Steensma, T. D., Wagenaar, E. C., Doreleijers, T. A., & Cohen-Kettenis, P. T. (2014). Young Adult Psychological Outcome After Puberty Suppression and Gender Reassignment. Pediatrics, 134(4), 696–704. https://doi.org/10.1542/peds.2013-2958
   Allen, L. R., Watson, L. B., Egan, A. M., & Moser, C. N. (2019). Well-being and suicidality among transgender youth after gender-affirming hormones. Clinical Practice in Pediatric Psychology, 7(3), 302–311. https://doi.org/10.1037/cpp0000288
10. Warren, J. C., Smalley, K. B., & Barefoot, K. N. (2016). Psychological well-being among transgender and genderqueer individuals. International Journal of Transgenderism, 17(3–4), 114–123. https://doi.org/10.1080/15532739.2016.1216344
11. Glynn, T. R., Gamarel, K. E., Kahler, C. W., Iwamoto, M., Operario, D., & Nemoto, T. (2016). The role of gender affirmation in psychological well-being among transgender women. Psychology of Sexual Orientation and Gender Diversity, 3(3), 336–344. https://doi.org/10.1037/sgd0000171
12. Davey, A., Bouman, W. P., Arcelus, J., & Meyer, C. (2014). Social Support and Psychological Well‐Being in Gender Dysphoria: A Comparison of Patients With Matched Controls. The Journal of Sexual Medicine, 11(12), 2976–2985. https://doi.org/10.1111/jsm.12681
13. Barr, S. M., Budge, S. L., & Adelson, J. L. (2016). Transgender community belongingness as a mediator between strength of transgender identity and well-being. Journal of Counseling Psychology, 63(1), 87–97. https://doi.org/10.1037/cou0000127