Govor naše aktivistkinje Juno na Osmomartovskom maršu 2022. prenosimo u celosti

Verujem da mi je samo time što stojim ovde danas pružena ne samo velika čast, što je lično, već i veliko poverenje na kome sam neizmerno zahvalna svima vama.

Poučena istorijom znam koliko svako novo poverenje svima nama pruža šansu za nov početak i dalji iskorak naše borbe. Da nije bilo poverenja među ženama iz različitih krajeva, verskih zajednica, a ponekad i socijalnih statusa, ne bi bilo ni početka samostalnog feminističkog pokreta u Jugoslaviji, odvojenog od kapitalističkih i patrijarhalnih institucija. Isto tako, od 90ih ne bi bilo ni kraja ni granice nacionalističkim lažima i traumatizovanju onih koje su preživele takva odsustva ljudskosti, odnosno da nije bilo ženskog antiratnog pokreta na Balkanu. Njima hvala!

Nova kriza i rat ženama uvek donose samo stare probleme. Sve manje novca u ustanovama socijalne brige, po logici naše kulture i društva, znači sve više posla za žene u obezbeđivanju osnovnih uslova za život. Dok se novim rebalansima budžeta izdvajanja za vojsku uvećavaju i po 40%, ulaganja u zdravstvo ostaju osam puta manja! Posle se čude što žene neće da rađaju u zemlji koja osam puta više vrednuje mogućnost da nekoga ubije za svoj opstanak nego da spasi život koji navodno štiti.

Više rata znači da se na ženska pleća sve više kače pitanja poput očuvanja tradicionalne porodice i opstanka same nacije – i to bilo da se govori o njenom očuvanju ili uništenju – ženska sloboda je na nišanu sa obe strane! Uvek mi nekako ispadnemo previše male da bi se dozvolilo da naša volja utiče na ovako velika društvena pitanja. Tako žene i ostale osobe koje mogu roditi ostaju bez prava na abortus, al isto tako i homoseksualnost postaje tobožnja pretnja po razvoj dece, a transrodnost zavera da se sterilišu mladi i unište tradicionalni, tobože prirodni, muškarac i žena.

U toj krvavoj računici po pravilu najmanje ili ništa ne ostane za one među nama kojima je potrebna dodatna socijalna ili medicinska podrška da bismo ostvarile iole jednaka prava, šanse i kvalitet života. Mi smo uglavnom beskorisne za održanje njihove mašinerije. Bez podrške da žive bez fizičkog ili psihičkog bola, podrške da završe školovanje i da na intervjuima za posao dobiju išta više od sumnjičavih pogleda i nemih računica koliko će bolovanja doneti ili klijenata odbiti naša različitost – Romkinje, trans žene, lezbejke, žene sa invaliditetom i migrantkinje lako završe na mestima nedostojnim čoveka u krizi i ratu.

Deo govora koji nije izrečen zbog nedostatka vremena ali je jednako važan da se čuje!

Da se protiv ovake nepravde ne bi zajedno pobunile plasiraju nam se zbunjujuće ili netačne informacije, teorije zavera koje šire strah i nepoverenje – a nekad i ideje da ćemo jedne druge sputavati u borbi za slobodu i opstanak ako se budemo previše obazirale na svačije potrebe. Na našu sreću, neko je to već probao kako mi ne bismo morali. Kada su se aktivistkinje i aktivisti u Americi zalagali za prvi zakon koji bi štitio LGBT osobe od fizičkog nasilja računali su da je bolje da odustanu od člana koji štiti osobe koje se oblače kao suprotan pol nego da rizikuju da izgube svu podršku. Isto su računali da je bolje učiniti i sa antiratnim i afroameričkim delom svog pokreta. Tako su vidljivost i prava dobili uglavnom bogati gej muškarci, a svi oni siromašniji izgubili prava da se žale u očima javnosti. Tako je nastao mit o bogatom gej lobiju.

Plaše nas i pokušvaju da nas uvere da smo previše male da bismo se nosile sa svom kompleksnošću sveta i upravljanjem državom. Da smo previše krhke da bismo mogle same da preživimo opasna vremena.

Mi danas znamo više nego ikada da to nije tačno! Možda nam je teško da poverujemo u to jer se dizanje glave često od malena kažnjava, ali ako makar dozvolimo sebi da kritički promišljamo i da čujemo druge mi se preko društvenih mreža i nezavisnih medija možemo solidarisati bolje nego ikada. Jer odbijamo da nas se ne tiče.

I samo da vam kažem kao neko ko se bavi tehnologijom, neko ko u mnogim društvenim okolnostima ima osetne privilegije ali poznaje i osećaj dehumanizovanosti, i kao neko ko je svet video i skrivena među dečake i istaknuta kao žena – niste ništa manje sposobne od većine ljudi na važnim i profitabilnim pozicijama, a ceo sistem izgleda jednako besmisleno i odatle ako ne žmurite na jedno oko. Nije se džabe nekada uzvikivalo da bi kafe kuvarica mogla i trebala naučiti voditi državu.

Kada sve uzmemo u obzir, mi smo jedine koje vide svu kompleksnost sveta i koje imamo dovoljno hrabrosti da preživimo ovakva vremena, a da ne skliznemo u varvarstvo.

Zato danas pozdravljam sve žene koje se solidarišu međusobno i one koji se solidarišu sa njima, čak i kada se svojim saborkinjama u datim okolnostima ne mogu skoro nikada otvoriti (ovo je pozdrav za moju drugaricu „francusku devojku“ iz Irana, sjajnu antikolonijalnu trans feministkinju koja nikada nije sebe time nazvala), za mir, za dostojanstvo i jednakost bez podela i granica.