Autor_ka teksta: Janko Radičević

Da počnemo od nečeg jednostavnog – ljudi se razlikuju. Kada to tako kažem, svestan sam da zvuči veoma banalno. Kada govorimo o boji kose ili očiju, ili omiljenom mestu za izlazak, same razlike nisu takve prirode da stvaraju velike konflikte. Međutim, kada se postave neka životna pitanja iz domena politike, religije ili etike npr. razlike se produbljuju, a stanovništvo se deli. Pošto trans i rodno varijantne osobe (u nastavku TIRV osobe) čine samo mali deo ukupne ljudske populacije, lako je smetnuti sa uma da uopšte postojimo. A ako se naše postojanje osvesti, uglavnom je to u vidu posmatranja svih TIRV osoba kao jedne homogene, jednoobrazne grupe.

Zbog svoje različitosti smo često trn u oku ljudima koji ne razumeju ili nemaju volje da prihvate naše postojanje. Od pre par godina smo takođe postali značajna tema u medijima i odlična distrakcija od mnogih gorućih problema u svetu, poput globalnog zagrevanja i migrantske krize. Ironično je da već decenijama pokušavamo da skrenemo pažnju na probleme i potrebe zajednice samo da bismo je sada konačno dobili, ali okrenutu protiv nas. Verujem da ima onih koji su mišljenja da ih to lično ne pogađa i da nemaju nikakve koristi od toga da ispravljaju krive Drine, i shvatam da nema svako od nas afiniteta ka aktivizmu i javnim izlaganjima. Sa druge strane, mislim da, bez obzira na to koliko povučene živote živimo, imamo određenu dozu odgovornosti ka onima koji su se u prošlosti borili za dekriminalizaciju same činjenice da postojimo i dišemo isti vazduh kao ostatak čovečanstva. Na nama je da podelimo svoju istinu sa svetom jer smo sami sebi najbolji zastupnici.

Kada bismo svi mislili na isti način, imali iste ideje o tome šta je dobro za nas i našu užu i širu okolinu i zajednicu, to bi rešilo mnoge nedoumice borcima za ljudska prava i znatno im olakšalo posao. Ipak, realnost nikada nije tako jednostavna kao što bismo voleli da bude. Činjenica je da čak i u relativno maloj zajednici kao što je naša postoje razlike koje nas raščlanjuju na sve manje i manje grupe i šačice (ne)istomišljenika, a samim tim gubimo svoj glas i svoju snagu. Nažalost, ovo se lako može zloupotrebiti u svrhe dodatne opresije i marginalizacije celokupne zajednice, i to ne samo od strane homofobičnih i transfobičnih pojedinaca i grupa. Što zbog internalizovane transfobije koju nekada nosimo zaključanu u sebi, što zbog drugih okolnosti u kojima se nalazimo, umemo nekada da krenemo linijom manjeg otpora i „udarimo“ na one koji štrče i ne uklapaju se u našu sliku o transrodnosti.

Suludo je očekivati da ćemo se ikada složiti oko svega, ali bi nam svima koristila otvorenost za iskustva koja su drugačija od naših ličnih i volja da pomognemo kada za to imamo mogućnost. Kada govorim o pomoći, ne želim da ograničavam njeno značenje na finansijsku pomoć, mada je i ona sigurno mnogima dobrodošla, već na šire, opštije lice altruizma. Možete sesti i saslušati nečiju priču i prihvatiti je, čak i ako niste u stanju da saosećate sa njihovom situacijom. Možete ponuditi svoju odeću iz života pre tranzicije nekome kome je neophodna. Nemojte ćutati o počinjenim nepravdama, bez obzira na to da li se događaju vama ili nekom drugom i oslonite se na druge članove TIRV zajednice. Nekada je taj prvi korak u kome iskazujemo svoju ranjivost i potrebu ili želju za povezivanjem sa drugim ljudskim bićem presudan. Svakako je veoma vredan i dostojan pažnje. Verujem da bi dosta nas rado pružilo savet ili lepu reč drugoj TIRV osobi kada bi nam ona ukazala poverenje ili izrazila potrebu za razgovorom.

Zajedništvo TIRV populacije u Srbiji kaska za zemljama koje su otvorenije za različitosti i manje uvrežene u rodne stereotipe. Posledice su višestruke. Pre svega, zbog manjka povezanosti, nemamo tačne podatke koliko je velika, odnosno mala naša zajednica, gde sve možemo naći njene predstavnike i koji su konkretni problemi sa kojima se njeni članovi susreću. Nemamo razrađen sistem podrške koji bi pomogao posebno ugroženim članovima zajednice da dobiju siguran prostor i sredstva za osnovne životne potrebe. Na planu čitave zemlje nemamo obrazovni program koji bi na zdrav i naučno utemeljen način upoznao ljude sa osnovnim pojmovima koji su vezani za nas, niti dovoljan broj medicinskog osoblja koji je adekvatno obučen da radi sa nama. 

Nedostaci su mnogobrojni, a izgledi da se stvari promene na bolje preko noći minimalni. Da bismo pokrenuli promene i obezbedili lakši i dostojanstveniji život za sebe i generacije TIRV ljudi koje će tek stupiti na scenu moramo izaći iz svoje zone komfora i napustiti kliše četiri zida i tražiti više. To možemo postići kroz različite projekte podizanja vidljivosti, zagovaranje svojih prava na društvenim mrežama i svest da svaki naš postupak ima moć da nekome promeni mišljenje o nama i probudi ideju o našoj ljudskosti. Zajedništvo nam može doneti prostore zaštićene od diskriminacije i nasilja, slobodu da odvažno i sigurno iskažemo svoju ličnost i mogućnost da se povežemo sa pojedincima koji nas vide kao sebi jednake i vredne ljubavi i poštovanja. Nekima od nas daje neophodni predah od svakodnevne surovosti i jedinstvenu priliku da budemo viđeni onakvi kakvi zaista jesmo i pruža nam šansu da ostvarimo prijateljstva za ceo život.

Ne kaže se uzalud da smo zajedno jači. Peripetije sa birokratskim delom tranzicije, često dehumanizujuć način postupanja medicinskog osoblja, diskriminacija pri zapošljavanju, siromaštvo, izloženost zlostavljanju i ponižavanju u romantičnim vezama – ovo su samo neka od silnih iskustava koja delimo. Razlikujemo se po smeru tranzicije ili stepenu u kom osećamo pripadnost nekom rodnom identitetu, po nacionalnoj ili verskoj osnovi, po obrazovanju i načinu na koji zarađujemo za život, ali svaki dan ustajemo i suočavamo se sa istim svetom koji nas i dalje ne razume. Mislim da, umesto da razlike među sobom posmatramo kao prepreke, možemo da ih iskoristimo kao izvor svoje snage i ohrabrimo jedni druge kroz svoja individualna iskustva i načine prevazilaženja svakodnevnih neprilika.

I na samom kraju – ako i posle svega verujete da možete sami, to je u redu. Pokušajte samo da zapamtite da, iako možete, ne morate da prolazite kroz sve nedoumice i preispitivanja sami. Zajednica će čekati na vas, kada god donesete odluku da se priključite. Uvek ste dobrodošli.