Izvori homofobije i transfobije u Srbiji

Srbija je jedno duboko homo/transfobično društvo. Mislim da je to svima manje-više jasno. U poređenju sa zapadnim zemljama stavovi većinske populacije prema LGBT+ osobama su drastično negativniji ovde, a to se posledično ogleda i u položaju kvir ljudi u društvu. Svedočimo konstantnim negativnim komentarima na naše postojanje u medijima, na društvenim mrežama, na ulici, na poslu, u našim domovima. Neretko ti negativni stavovi prerastaju i u fizičke napade, izbacivanje iz kuće, diskriminaciju pri zapošljavanju i druge činove otvorenog nasilja. Zbog čega je to tako? Nije kao da se ljudi u Srbiji nešto posebno razlikuju od ljudi u, na primer, Švedskoj – pa ipak, ozbiljna razlika u položaju LGBT+ osoba i stavovima većinske populacije prema njima postoji između stanovnika te dve zemlje. Eurobarometar istraživanje iz 2019.[1] je pokazalo da oko 92% švedskih ispitanika podržava pravo LGBT+ osoba na brak – dok je istraživanje CRDa iz 2020.[2] pokazalo da tek oko 26% ispitanika iz Srbije eksplicitno podržava to isto pravo.

Različiti ljudi mislim da će dati različite odgovore na pitanje zbog čega je stanje ovakvko; ovaj je moj lični. Ne tvrdim da postoji naučna objektivnost sa moje strane u ovom tekstu (mada smatram da bi sociološka/antropološka istraživanja, ukoliko sprovedena, pokazala da korelacija faktora koje ja navodim postoji) – ali ova analiza nije bazirana na ničemu. Odgovor koji ja dajem je proizvod mog iskustva života kao kvir osobe u Srbiji, kao i mog dosad skupljenog znanja na temu kvir teorije, kvir istorije i politike – ali i na temu društveno-političke istorije Srbije. Gde god postoji konkretan izvor koji sam našla za zgodno da navedem za neku ideju ili događaj koji pominjem, to sam i radila – ali centralna teza ostaje moje subjektivno viđenje stvari. Tekst bi trebalo tako i primiti.

Popularne percepcije

Jedan klasičan odgovor koji obično ljudima prvi padne na pamet kada se dođe na ovu temu jeste pre svega – religija. ‘Ljudi mrze LGBT+ osobe zato što su zaslepljeni zastarelim crkvenim dogmama i pred-modernim ubeđenjima nasleđenim iz Biblije.’ Mnogi homofobi/transfobi bi takođe dali isti taj odgovor – da je biti kvir protiv Boga, da je greh itd. Međutim, mislim da je ovakvo objašnjenje u suštini dosta površno. Koliko su ljudi u Srbiji zapravo religiozni? Možda na prvi pogled deluje kao da religiozne osobe čine većinu populacije – ako pogledamo podatke sa prošlog cenzusa, pravoslavni hrišćani čine oko 85% populacije Srbije, dok se tek oko 1% deklarisalo da “nisu vernici.” Ali ako se osvrnemo na ljude oko sebe – od kojih ogromna većina, bez obzira što nose brojanice oko ruku i krstove oko vrata, maltene nikada nisu u crkvi, ne mole se i ne pridržavaju se vrednosti koje crkva propisuje – videćemo da to baš i nije preterano realna cifra.[3] Oni svi možda tvrde da su vernici, i koristiće to kao štit kada im je potrebno da opravdaju svoju mržnju – ali im očito nije dovoljno stalo do toga šta crkva govori da bi ona bila glavni uzrok te mržnje.

Sad, ne treba u potpunosti zanemariti negativan uticaj koji crkva često ima. Ona definitivno ima moć u društvu, i zapaljiva retorika koju protura što se tiče LGBT+ osoba jeste vrlo opasna i ima nesumljivo negativan uticaj na percepcije većinske populacije. Međutim, ono što ja želim reći je da, kada bi se crkva uklonila sutra iz te jednačine, ta mržnja bi i dalje bila tu – što možda nije očigledno na prvi pogled, pogotovo ako smo navikli na konceptualizacije kvir narativa kakve dominiraju u SADu. Međutim SAD jesu drugačiji kontekst. Tamo religija igra vrlo centralnu ulogu u životima brojnih ljudi, na način na koji ona to prosto ne čini u Srbiji. Isti ljudi koji u SADu uzimaju za ozbiljno propovedi njihovih pastora vezano za grešnost homoseksualnosti, takođe uzimaju za ozbiljno i propovedi o grešnosti seksa pre braka, konzumiranja alkohola i droge, kao i fizičkog nasilja. To se, ja mislim, može reći za malo kog homofoba/transfoba u Srbiji.

Mislim da je homofobija/transfobija prisutna u SPC, s obzirom na sve ovo, pre kokoška, dok jaje iz kojeg se izlegla moramo potražiti negde drugde.

Ideološki temelji današnjeg društva

Iako je teško reći da je postojao period u našoj istoriji kada je Srbija bila zaista otvoreno i tolerantno društvo, brojni istoričari i društveni teoretičari će nam jasno reći da se u nedavnoj istoriji dogodila svojevrsna retradicionalizacija društva.[4]

Ta pojava se pre svega vezuje za 80te i 90te godine prošlog veka. To je period kada je nacionalistička elita predvođena Slobodanom Miloševićem preuzela kontrolu nad državnim aparatom i postavila jednu novu ideološku paradigmu u centar politike našeg društva. Kao i druge ideološke paradigme, ona opstaje u svojoj dominaciji delom zbog toga što je retko kada eksplicirana – njene pretpostavke se pre podrazumevaju kao nekakve pozadinske večne istine, nego što se otvoreno navode kao ideje od kojih se polazi. Zato nije loše da se možda pozabavimo šta to tačno što čini ideološku paradigmu etničkog nacionalizma.

Glavna i centralna ideja ove ideologije jeste upravo ideja etnički bazirane nacionalne države. To je ideja da ljudi koji pripadaju istoj “naciji” (pojmu koji nije uvek najjasniji i čija definisanost se može menjati u zavisnosti od trenutnih potreba i želja političke/intelektualne elite) trebaju i moraju živeti u istoj državi – koja je pod kontrolom prvenstveno (ako ne isključivo) pripadnika te nacije. Svi ostali narodi koji se nađu unutar granica nacionalne države su ili, u najboljem slučaju, građani drugog reda, dok su u najgorem slučaju prepreka koja mora biti eliminisana. Nacionalizam je uzimao mnoge oblike kroz istoriju i vezivao se za razne druge ideje – pa i neke koje su u direktnom konfliktu sa glavnim ciljevima etnonacionalističkih projekata, poput liberalizma i socijalizma – te je ponekad poprimao i nešto više kosmopolitski karakter, pogotovo u fazama oslobođenja od stranih okupatora. Međutim, političke ideje kod kojih on pronalazi svog najprirodnijeg saveznika jesu pre svega autoritarizam i konzervativizam.

Povezanost sa autoritarizmom je u suštini vrlo smislena – nacionalizam je prvenstvno ideologija nacionalne države, te ukoliko je država u kojoj živiš nacionalna ili to pretenduje da bude, onda ti nacionalizam nalaže neprikosnovenu lojalnost toj državi. Konzervativizam je u mnogome povezana ideja toga da se u društvu tradicionalni autoriteti i dominirajući stavovi trebaju neprikosnoveno poštovati, i da se treba protiviti povećanju individualne slobode izbora. Ukoliko su ti tradicionalni autoriteti takođe i nacionalni autoriteti, a dominirajući stavovi nacionalistički, onda i tu dolazi do poklapanja ciljeva između te dve ideologije. Nacionalna ideja isto tako ne trpi individualnu slobodu kada su u pitanju mnoge stvari, pre svega slobodu izbora nacionalne pripadnosti, ili izbora toga da li će nekome nacionalna pripadnost biti bitna identifikacija ili ne. Granice između ova tri pojma – nacionalizma, autoritarizma i konzervativizma – nije uvek najlakše jasno povući, i često u današnjem svetu postojanje jednog proizvodi drugi tamo gde ga ranije nije (u tolikoj meri) bilo. Tako je, recimo, autoritarno društvo komunističke Jugoslavije proizvelo nacionalistička društva koja su je nasledila, iako je ono samo po sebi bilo nominalno kosmopolitski orijentisano.

Kako se, međutim, pitanje odnosa prema LGBT+ zajednici uklapa u sve ovo? Generalno gledano, konzervativizam je svakako oduvek bio prirodni neprijatelj LGBT+ prava – konzervativne partije i pokreti su uglavnom bili ti koji su predvodili borbu protiv njihovog proširenja. Što je i smisleno, s obzirom da se, kao što smo rekli, konzervativizam protivi širenju individualnih sloboda na uštrb tradicionalno ustanovljenih ideja – ovde pre svega po pitanju roda i seksualnosti. Međutim, kako se sam nacionalizam uklapa u ovu sliku? Jer iako bismo mogli pričati o homofobiji/transfobiji i u periodu Jugoslavije, vidimo da je na zalasku te države i nacionalističkog obrta došlo do određene retradicionalizacije u njenom srpskom delu (doduše i drugde, mada se toga nećemo sada ovde doticati) po pitanju rodnih i seksualnih normi. Zbog čega? Šta je to u pokretu za kvir prava što predstavlja toliku pretnju za nacionalni poredak koji su tadašnje birokratske elite pokušavale da izgrade?

Ovde bismo se mogli osvrnuti na jedan drugi istorijski primer jednog retradicionalizujućeg nacionalističkog pokreta iz prošlog veka. Kako Robert Biči navodi u svojoj knjizi Gej Berlin:

“[Nacisti] su se protivili svim mogućim promenama Paragrafa 175, pošto je homoseksualnost, kako su oni tvrdili, umanjivala virilnost nemačke kulture i dovodila do nacionalne kastracije. Pretpostavljajući da bi svaki čovek upražnjavao homoseksualne impulse kad bi to mogao, Nacisti su podržavali taj zakon da bi primorali ljude da konformiraju nacionalističkoj odgovornosti za reprodukovanje nacije.

‘Suprema lex salus populi! Javno dobro pre ličnog interesa! Nije bitno da ja ili ti preživimo, ali jeste nužno da nemački narod opstane. I Volk može to da uradi samo ukoliko je spreman da se bori. Takvo življenje znači borbu. I on se može jedino boriti ako sadrži osobe sposobne za brak. On može da podržava ove ljude jedino ako praktikuje disciplinovanost, i iznad svega seksualnu disciplinovanost. Slobodna ljubav i raskalašnost su sramotni. Iz tog razloga, mi odbacujemo ovu [zakonsku reformu], kao što odbacujemo sve što je štetno našem narodu.’

Retorika Arijevskog pro-natalizma je postala konzistentna osnova nacističke seksualne ideologije. I ona je motivisala donošenje još više drakonskog anti-sodomskog zakona 1935. nakon što su Nacional Socijalisti došli na vlast.”[5]

Ovi argumenti bi trebali da zazvuče poznato u kontekstu Srbije. Ideje o beloj kugi često dominiraju desničarskim diskursom o LGBT+ pravima – kao i o bilo kakvim drugim seksualnim i reproduktivnim pravima, poput prava na abortus i sl. Dok su u drugim kontekstima više dominantni religijski argumenti oko ljudske duše kada se, na primer, govori o abortusu, ili greha kada se govori o homoseksualnosti, u Srbiji su linije argumentacije uglavnom više pragmatične. Postoji određena dužnost da se nacija reprodukuje, a pošto se podrazumeva pod nevidljivom ideologijom da interes pojedinca mora uvek biti podređen interesima nacionalnog kolektiviteta, onda je prosto smisleno da se rodne i seksualne prakse navodno štetne po naciju ne smeju upražnjavati.

Kako desničarski pokreti u Srbiji često navode u svojim saopštenjima:

“Propaganda homoseksualizma među Srbima ima jasan cilj, a to je da nas i ovako malobrojne — još više smanji i degradira. Svesni smo demografske katastrofe zbog smanjenja broja rođenih u odnosu na broj umrlih i odlaska mladih u inostranstvo. Njoj će parada homoseksualizma samo još više da doprinese. Trenutna vlast očigledno smatra da je u redu propagirati homoseksualizam, istopolne brakove, ali i sve ono što utiče da se ne stvaraju brakovi i porodice.”[6]

“Na svakom popisu nestane grad veličine Novog Sada ili Niša. Jedna smo od najstarijih nacija u Evropi, a bela kuga nas jede, sela su nam zaparložena i pusta, u proseku srpska porodica ima jedva jedno dete, a naprednjaci, preko nekadašnje perjanice dosmanlijskog režima Gordane Čomić, donose zakon o istopolnim zajednicama. Naprednjački režim koristi Gordanu Čomić za obavljanje najprljavijeg posla, za legalizaciju gej brakova u Srbiji “[7]

Strana tela

Ovakva natalistička paradigma razmišljanja o društvu je neretko povezana i sa paranoičnim strahom od “Velike Zamene,” ideje koja postaje popularna na globalnoj desnici sve više u poslednje vreme, mada ona ovde ima i nešto dužu istoriju (pre svega vezanu za strah od visokog nataliteta Albanaca na Kosovu). Ta ideja se u suštini sastoji od upozorenja da postoji opasnost da će se (uglavnom muslimanske ili druge imigrantske populacije) vremenom toliko razmnožiti, dok će dominantne populacije odumirati jer ne prave dovoljno dece, do te mere da će ih ovi prvi u nekom trenutku potpuno zameniti. Taj isti strah možemo videti iz nekih izjava prisutnih na današnjoj srpskoj desnici:

“Opasnost veštačke, kontrolisane i novcem stranih fondova finansirane migranste krize, sa očiglednom namerom da se izmeni demografska slika Evrope se nadvila i nad Srbijom i predstavlja našu realnost. Preko 50.000 mladih godišnje napusti ovu državu, a vlast ne krije da namerava da ih zameni migrantima.”[8]

“Naseljavanje migranata na određene teritorije je globalistički interes velikih kompanija koje vape za jeftinom radnom snagom, a ne humano rešenje krize. Jedan od glavnih globalističkih ciljeva je ukidanje suvereniteta država i brisanje granica. Aleksandar Vučić i njegov režim su apsolutno u službi globalista, što potvrđuje i Vučićeva teza o izjednačavanju broja naše dece koja odlazi u svet i migranata koji će ostajati u Srbiji, do 2028. godinе.”[9]

Naravno, ovaj strah je generalno neopravdan – i u tom smislu da nije preterano realan (Albanci na Kosovu su npr i pre sto godina činili veliku većinu etničke populacije tamo, i ta slika se nije preterano promenila – niti se verovatno mogla izmeniti da su tamošnji Srbi prosto pravili više dece) – međutim, on je takođe neopravdan i u smislu da predstavlja jednu specifičnu etnički nacionalističku viziju toga ko sme i ko ne sme biti pripadnik nacije. Dok građanska država (u principu makar) vidi svakog ko učestvuje u društveno-političkom životu društva kao podjednako vrednog pripadnika nacionalne zajednice, bez obzira na poreklo, etnički definisana nacija zato smatra etničko poreklo (proizvoljno definisano) ključnim za definisanje nacionalne pripadnosti. Strana tela nikada ne mogu biti potpuni pripadnici nacije.

U tom smislu se odgovornost za percipirane izdajničke elemente nacije – kakvi su npr oni koji iskaču iz rodnih i seksualnih normi i time ‘odbijaju svoju dužnost naciji’ da se razmnožavaju – često pripisuje nekakvim stranim uticajima. Pripadnici stranog neprijatelja u telu nacije kvare decu tako što im svesno i namerno ubacuju dekadentne i pogrešne ideje u glavu da bi ih naveli na izdajništvo. Pre pojave tog stranog uticaja transrodnost i homoseksualnost (odnosno liberalizam, pacifizam, socijalizam, feminizam, kosmopolitizam…) nisu postojali među dobrim pripadnicima nacije, čije prirodno stanje je upravo poslušnost normama i tradicionalnim autoritetima.

U Nemačkoj na početku 20. veka tu ulogu kvaritelja nacije u očima desnice su igrali gotovo isključivo Jevreji. Predstavljeni kao svemoćni lutkari koji povlače sve konce, oni su intenzivno dovođeni u vezu sa pokretom za seksualno i rodno oslobođenje koji je uzimao maha u Vajmarskom periodu. Kako Džoni Alajza Koen navodi u svom tekstu koji se bavi vezom između transmizoginije i anti-semitizma kod nacizma:

“Najranija povezanost nacističkog anti-semitizma i transmizoginije se dogodila kao odgovor na narastajući pokret za gej i trans oslobođenje u Vajmarskoj Nemačkoj. Najraniji razvoj organizovanog pokreta za gej i trans oslobođenje se javio u Nemačkoj u kasnom 19. veku, i dostigao je novi nivo snage 1919, sa osnivanjem Instituta za Seksualnu Nauku u Berlinu. Osnivač Instituta je bio Jevrejin i marksista, naučnik i politički aktivista Magnus Hiršfeld.

[…] nije iznenađujuće što je Hitler navodno nazvao Magnusa Hiršfelda “Najopasnijim Jevrejinom u Nemačkoj”, niti što su nacistički aktivisti redovno oblepljivali njegov dom sa posterima na kojima je pisalo “Dr. Hiršfeld je pretnja po opšte dobro: Jevreji će nas uništiti!”

[…] Šestog maja 1933, nacistički studenti i militanti su opustošili zgradu Instituta, preoteli godinama stvarane istraživačke dokumente i spalili ih javno na ulici. Mnogi ljudi koji su živeli u Institutu su bili uhapšeni i poslati u novootvorene koncentracione logore. Hiršfeldu, koji je bio van zemlje tada, je bilo oduzeto državljanstvo i on je preminuo u izgnanstvu dve godine kasnije. Politički motivi iza uništavanja ovog instituta svakako nisu bili bazirani samo na homofobiji i transfobiji, već su bili shvaćeni kao fundamentalno povezani sa antisemitskim idejama o Jevrejima i jevrejskoj zaveri. Institut je bio viđen od strane nacista kao baza za jevrejsko-marksističke intelektualce i njihove zle planove da podrivaju čistoću Arijevske rasne biologije i kulture.”[10]

Anti-semitske ideje o jevrejskim zaverama svakako nisu nestale, i zadržavaju svoju vitalnost u ekstremnoj desnici, pogotovo u onim njenim elementima koji sebe eksplicitno definišu u kontinuitetu sa nacističkom politikom prošlog veka. Međutim, takav ekstrem ekstrema predstavlja manji (iako ne zanemarljiv) segment mnogo većeg desničarskog pokreta u Srbiji. Ono što dominira u interpretacijama srpske desnice kao nosilac stranog uticaja jeste pre svega dosta nebulozna ideja Zapada kao neprijatelja srpske nacije. Zapad je taj koji toliko mrzi srpsku naciju da je želi uništiti time što nameće protivprirodne vrednosti srpskoj naciji da bi joj spustio natalitet – isto kao što je nekada pokušavao da je uništi svojim bombama.

Ove ideje su naravno apsurdne bilo kome ko živi u stvarnom svetu – LGBT+ aktivisti su rođeni i odrasli u Srbiji, i oni pokreću autentične pokrete i organizacije putem kojih se bore za svoja prava. To su aktivisti činili (i čine i dalje) i na Zapadu, te su tamo uspeli da se – do određene mere – izbore za svoja prava toliko da sada i neke partije na vlasti priznaju legitimitet te borbe, i žele da je podrže u onim mestima gde je ta borba još uvek u ranim fazama. Tu ne postoji nikakva zavera a pogotovo ne protiv srpske nacije (mislim da većina ljudi sa zapada ne bi znali da pokažu gde je Srbija na mapi, a kamoli da gaje nekakve negativne stavove prema njoj). Čak i kad bi takva zavera postojala ona bi bila poprilično nekoherentna – ako je ideja uvođenja LGBT+ prava u Srbiju to da se podriva nacionalno biće srpskog naroda, zašto su onda te sve države to prvo uvele kod sebe? Da prihvaćenost LGBT+ osoba u društvu zaista ima tako katastrofalne posledice po jednu državu, Nemačka, Holandija, Norveška, SAD… bi sve već odavno propale.

Ako išta, prihvatanje različitosti – u rodu, seksualnosti, ali i etničkoj pripadnosti, naučnom i političkom mišljenju – deluje da doprinosi vitalnosti neke države, kao i čitavog sveta. Neki od najvećih stvaraoca u kulturi i umetnosti zapadnih zemalja (ali i naše, bez obzira na društvene prepreke) su upravo pripadnici kvir zajednice. Neka od gigantskih imena i u nauci i politici, i drugim bitnim segmentima života su isto tako bila kvir. Represija i marginalizovanje pripadnika te zajednice u društvu čini društvo slabijim i siromašnijim za jedan veliki segment populacije koji ima jedinstvenu perspektivu da ponudi. To isto važi i za pripadnike drugih etničkih skupina, kao i svaku drugu različitost koja čini mozaik čovečanstva. Koliko je nemačka kultura osiromašena nakon istrebljenja miliona njenih građana? Koliko naučnika, umetnika, političara i drugih inovatora je ona potencijalno izgubila u službi ideologije homogenizovanja etničke nacionalne države?

Zaključak

Cilj ovog kratkog pregleda je pre svega da eksplicira šta je zapravo problem sa kojim se mi kao kvir zajednica suočavamo u ovdašnjem društvu. Homofobija i transfobija ne dolaze niotkuda – one su usko povezane i sa drugim problemima u našem društvu; mržnja prema etničkim manjinama, narastajući autoritarizam, militarizacija, euroskepticizam, mizoginija…sve to ima izvorište u jednoj kuhinji. Nije slučajnost što su anti-nacionalistički/anti-ratni pokret 90ih i rani gej pokret bili vrlo usko povezani – isto kao što nije slučajnost što su i jedan i drugi bili usko povezani sa tadašnjim feminističkim pokretom. Danas smo svedoci nekih struja unutar naše zajednice koje bi želeli da te povezane borbe razdvoje. Misle da ukoliko bi se dodvorili većinskoj populaciji tako što bi pokazali koliko su dobri nacionalisti i kako i oni isto mrze npr migrante ili Albance – da bi onda bili prihvaćeni. Ja mislim da je taj put neizrecivo pogrešan.

Ne postoji prostor za prihvatanje unutar sistema vrednosti koji se fundamentalno ideološki protivi našem postojanju. Mi ćemo uvek morati biti izostavljeni iz takvog sistema vrednosti, te naš cilj mora uvek biti da radimo na tome da ga menjamo. Štaviše, čak i kada bi nam bio ponuđen prostor za naše prihvatanje, mi ga ne bismo trebali prihvatiti. Kao ljudi koji znaju kako je to biti isključen, napadan, kako je živeti u konstantnom strahu, mi bismo trebali prvi da se borimo da i drugi ne moraju da žive u tom stanju. Svako prihvatanje takvog žrtvovanja zarad ličnog boljitka pripadnika ma koje grupe, jeste za mene, lično – neprihvatljivo.

_________________________________________________________________________________________________________
  1. ebs_493_data_fact_lgbti_eu_en-1.pdf (europa.eu)[]
  2. ENGLESKA-VERZIJA-1.pdf (crd.org)[]
  3. Istinski vernici u Srbiji su u manjini (slobodnaevropa.org)[]
  4. na primer, na polju ženskih prava: “To je neka vrsta repatrijarhalizacije društva u kojoj verovatno žene koje su stasavale 70-ih godina prošlog veka i postajale majke 80-ih, teško mogu da razumeju kako je moguće da se dešava takva repatrijarhalizacija u društvu, posebno žene koje su stasavale u ovoj zemlji koja ipak baštini emancipatorsku baštinu.”U društvima koja su skrenula udesno, u kojima je i fašizam sve vidljiviji, targetiraju se žene koje nisu uklopljene u tradicionalne patrijarhalne modele ponašanja, objašnava Adriana Zaharijević.
    Zašto žene u Srbiji tretiraju kao ‘mašine za rađanje’? (slobodnaevropa.org)
    []
  5. Gay Berlin, Robert Beachy, u izdanju Vintage Books, strana 238 (ISBN 978-0-307-47313-4)[]
  6. Dveri Kraljevo: „Paradu je trebalo sprečiti“ | Двери[]
  7. Novi Sad je za tradicionalne, porodične vrednosti i odlučno protiv gej brakova! | Srpska radikalna stranka[]
  8. Марија Јањушевић непознатој посланици СНС: Прогањате младост Србије и мењате је мигрантима | Двери (dveri.rs)[]
  9. Радуловић у Суботици: Деца нам беже из земље, а власт то компензује мигрантима – Доста је било (dostajebilo.rs)[]
  10. Verso (versobooks.com)[]
Podeli: